Категорије
Poznate ličnosti

Nemanja Petrić

Nemanja Petrić (Prijepolje, 28. jul 1987) je srpski odbojkaš. Visok je 202 cm i igra na poziciji primača servisa u ekipi DHL Modena iz Modene.

Igračka karijera

Klupska karijera

Početak Petrićeve profesionalne karijere usko je povezan sa Igorom Kolakovićem, koji ga je doveo iz požarevačkog Mladog radnika u podgoričku Budućnost i tamo mu bio trener tri godine (2007 – 2010), a kao selektor mu je dao šansu da se iskaže i u reprezentaciji Srbije.

Sa Podgoričanima je jedanput bio prvak Crne Gore (2007/08) i dva puta pobjednik Kupa Crne Gore (2007/08, 2008/09). Finansijski problemi sa kojima se Budućnost suočila 2009. natjerali su većinu igrača na razmišljanje o promjeni sredine.

Godinu dana kasnije, Petrić se seli u Belgiju, odnosno u tamošnji Ase-Lenik, u čijem dresu provodi samo jednu sezonu, nakon čega će potpisati ugovor sa italijanskom Sir Sejfti Peruđom, u kojoj je, igrajući sa Kviskom Vujevićemi sarađujući sa trenerom Slobodanom Kovačem, stekao punu igračku zrelost. Sama ekipa je, za dvije i po godine, prešla put od drugoligaša do finaliste plej-ofa Serije A1.[1]

Želja za osvajanjem novih trofeja ga je, 2014, odvela u Modenu, što se pokazalo pametnim izborom, pošto je već u prvoj sezoni (2014/15) uknjižena titula pobjednika Kupa Italije i finale plej-ofa Serije A1.[2]

Statistika

U prvoj sezoni na čizmi (2011/12), igrao je za Sir Sejfti Peruđu u Seriji A2. Bio je 21. poenter (382 poena, 30 utakmica)[3] i 50. primač (130 idealno primljenih servisa) tog nadmetanja.[4]

Sir Sejfti Peruđa je izborila plasman u najviši rang takmičenja, pa je Petrić, u sezoni 2012/13, imao premijeru u Seriji A1. U regularnom dijelu je bio 38. poenter (346 poena, 22 utakmice)[5] i 56. primač (90 idealno primljenih servisa).[6] U plej-ofu je odigrao samo dvije utakmice i ostvario 32 poena (51. mjesto)[7] i imao 1 idealno primljen servis (79. mjesto).[8] U Kupu Italije je bio 21. poenter (13 poena, 1 utakmica)[9] i 21. primač (4 idealna prijema).[10]

Sezona 2013/14. je najuspješnija u dotadašnjoj istoriji Sir Sejfti Peruđe. Petrićev doprinos igri tima koji je dogurao do finala plej-ofa i nacionalnog kupa izgledao je ovakoː 22 odigrane utakmice u regularnom dijelu, 327 poena (7. mjesto)[11] i 94 idealno primljena servisa (28. mjesto).[12] U plej-ofu je bio 2. poenter (169 poena, 11 utakmica)[13] i 5. primač (42 idealna prijema).[14] U Kupu Italije je bio 4. poenter (37 poena, 3 utakmice)[15] i 13. primač (12 idealnih prijema).[15]

U regularnom dijelu sezone 2014/15. bio je, kao prvotimac modenskog Parmaređa, 20. na listi najboljih poentera (290 poena, 24 utakmice)[16] i 38. na listi najboljih primača (87 idealno primljenih servisa)[17] Serije A1. U plej-ofu, bio je 6. poenter (103 poena, 8 utakmica)[18] i 11. primač (29 idealnih prijema).[19] U Kupu Italije, bio je 2. poenter (54 poena, 3 utakmice)[20] i 14. primač (8 idealnih prijema).[21]

Reprezentativna karijera

Kao što je već pomenuto, Petrić je reprezentativnu karijeru započeo u mandatu Igora Kolakovića (2009), da bi, potom, nekoliko godina bio izostavljan sa spiska. Konačno, 2013. je uslijedio povratak i od tada je standardan u srpskom timu.[22] Ima bronzanu medalju sa Evropskog prvenstva 2013. i srebro u Svjetskoj ligi 2015.

Zaključno sa finalnom utakmicom Svjetske lige 2015. odigrao je 68 zvaničnih utakmica za orlove.[23]

Izvor Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Категорије
Poznate ličnosti

Vule Maksimović

Poznate ličnosti – Vule Maksimović

Vule je rođen 27. februara 1965. godine u Prijepolju, kao drugo dete Vere i Mladoja. U Prijepolju je završio osmogodišnju i srednju tehničku školu, nakon čega se upisuje na Mašinski fakultet u Kragujevcu. Oženio se 1993. sa Ratkom Kostić sa kojom ima troje dece, Teodora, Teodoru i Aleksandra. Danas sa porodicom živi i radi u Alikanteu, Španija.

Vule je već u srednjoj školi počeo da se bavi atletikom, a tokom studija aktivno se uključuje u AK Radnički u Kragujevcu. Posle kratkog vremena provedenog u Kragujevcu prelazi u AK Crvena Zvezda u Beogradu.

U Crvenoj Zvezdi ubrzo postiže odlične rezultate čime je zasluženo dosegao do reprezentacije. U atletici “kraljici sportova”, Vule oblači reprezentativni dres Jugoslavije i učestvuje u mnogim međunarodnim sportskim manifestacijama. Od mnoštva takmičenja, navešću neka od njih: Balkanski kros, prvenstvo Balkana, studentska univerzijada, Evropsko prvenstvo u Splitu. Pobednik je Prvog beogradskog trialtona. Treba da se napomene da njegov državni rekord u disciplini 3000 metara stiplčez iz 1989. godine još uvek nije oboren.

Категорије
Poznate ličnosti

Aleksandar Svitlica

Aleksandar Svitlica

Aleksandar Svitlica (Prijepolje, 28. maj 1982) je srpski i crnogorski rukometaš koji nastupa za njemački Minden. Visok je 189 cm i igra na poziciji desnog krila.

Klupska karijera

Aleksandar Svitlica je karijeru profesionalnog rukometaša započeo u RK Prijepolje, klubu iz svog rodnog grada.

Kao osamnaestogodišnjak (2000) odlazi u podgoričku Budućnost. Klub je u sezoni 2000/01. ispao iz elitnog ranga, pa je Svitlica prešao u redove pljevaljskog Rudara. Dobre partije su ga preporučile stručnom štabu Lovćena, jedne od najkvalitetnijih ekipa u tadašnjoj državi. U periodu od 2002. do 2004. je branio boje cetinjskog kluba, osvojivši pritom Kup SR Jugoslavije (2002/03).

Na ljeto 2004. potpisuje ugovor sa švedskim Guifom, u čijim je redovima proveo tri sezone. Postao je jedan od najboljih igrača švedske lige, pa je 2007. nastupio na tamošnjem Ol-staru.

Sljedeća destinacija je bila španska Asobal liga, u kojoj je četiri godine bio prvotimac Granoljersa. U konkurenciji veoma jakih ekipa, Svitličin tim nije uspijevao da postigne značajniji rezultat u nacionalnom prvenstvu, ali je, u evropskim okvirima, u sezoni 2009/10. stigao do finala Kupa pobjednika kupova.

Od 2011. godine, Svitlica nastupa za njemački Minden. Jedan je od najboljih strijelaca u svojoj ekipi. [1]

Reprezentativna karijera

Svitlica je bio član juniorske reprezentacije SR Jugoslavije, koja je, 2002. godine, osvojila bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Poljskoj.

U periodu od 2003. do 2006. povremeno je nastupao za seniorski tim Srbije i Crne Gore, ali samo u pripremnim utakmicama. Nakon raspada državne zajednice, opredijelio se za reprezentaciju Crne Gore, za koju je debitovao na Evropskom prvenstvu 2008, utakmicom protiv Rusije (25—25).

Igrao je i u tri kvalifikaciona ciklusa (KSP 2009, KEP 2010, KSP 2011), a posljednji zvanični nastup je zabilježio 17. januara 2010. u kvalifikacionoj utakmici protiv Italije (28—26). Nakon te utakmice, Svitlica je, procjenjujući da rukomet u Crnoj Gori stagnira, donio odluku da okonča reprezentativnu karijeru.[2]

Za Crvene je, u periodu od 2008. do 2010. godine, odigrao 16 zvaničnih utakmica i postigao 26 golova. [3]

Trofeji

Pobjednik Kupa SR Jugoslavije (1): 2002/03.
Bronzana medalja sa juniorskom reprezentacijom SR Jugoslavije na Evropskom prvenstvu 2002.

Izvori
Jump up ↑ „Svitlica ostaje u Mindenu”. Balkan-Handball.com. Pristupljeno 19. 3. 2017.
Jump up ↑ „Intervju sa Aleksandrom Svitlicom”. GradPrijepolje. Pristupljeno 19. 3. 2017.
Jump up ↑ „Statistika crnogorskih reprezentativaca u zvaničnim utakmicama”. EHF. Pristupljeno 19. 3. 2017.

Spoljašnje veze
Profil Aleksandra Svitlice na www.eurohandball.com

Категорије
Poznate ličnosti

Vladimir Perić Valter

Poznate ličnosti – Vladimir Perić Valter

Vladimir Perić Valter (Prijepolje, 1919 — Sarajevo, 6. april 1945), sekretar Mesnog komiteta KPJ za Sarajevo, jedan od organizatora Narodnooslobodilačke borbe u Sarajevu i narodni heroj Jugoslavije. Po njegovim doživljajima je 1972. godine snimljen film „Valter brani Sarajevo“ sa Batom Živojinovićem u glavnoj ulozi. Ovaj film je izrazito popularan u Kini.

Biografija

Rođen je 1919. godine u Prijepolju. Posle završene osnovne škole, upisao se u Trgovačku akademiju. Zbog lošeg materijalnog stanja, bio je prisiljen da se sam izdržava i školuje. Posle završene Trgovačke akademije, odlazi u Beograd na Visoku ekonomsko-komercijalnu školu. U vreme kada je bio na službi u Hipotekarnoj banci u Sarajevu, od 1940. godine postao je član Mesnog komiteta KPJ za Sarajevo. Pre toga je aktivno učestvovao i radio u revolucionarnom radničkom pokretu.

Kada su sile Osovine okupirale Kraljevinu Jugoslaviju, Valter je nastavio ilegalno da radi u Sarajevu, da bi ubrzo stupio u Majevički NOP odred, čiji je komandant postao krajem 1942. godine. Otišao je, zatim, u Zenički NOP odred, koji se u početku pročuo po mnogim uspešnim akcijama. Valter je bio i komandant udarnog bataljona u Šestoj istočno-bosanskoj brigadi. Početkom 1943. godine, upućen je na ilegalni rad u Tuzlu. U ovom gradu, i pored izuzetno teških uslova rada, uspešno je izvršavao sve zadatke.

U leto 1943. godine, rukovodstvo NOP-a Jugoslavije je uputilo Valtera na ilegalni rad u Sarajevo. Tamo je postao sekretar Mesnog komiteta Partije. Kao iskusan borac i dobar poznavalac prilika u ovom gradu, učinio je mnogo da oživi ilegalni pokret. Davao je značajnu pomoć partizanskim jedinicama koje su delovale u okolini Sarajeva. Organizovao je mrežu partizanske obavještajne službe. U nekoliko navrata, Specijalna policija pokušavala je da otkrije i uništi ilegalne punktove i sarajevsku organizaciju u celini. To joj, osim retkih slučajeva, nije polazilo za rukom. Valter je još za života postao legenda, kao jedan od najiskusnijih i najhrabrijih obavještajaca narodnooslobodilačkog rata. Nekoliko puta je po specijalnim zadacima odlazio na slobodnu teritoriju i u Vrhovni štab NOVJ.

Gotovo do kraja rata, do 6. aprila 1945. godine, stajao je na čelu svih akcija ilegalne organizacije u Sarajevu. Poginuo je u završnim borbama za oslobođenje grada.

Valter je s grupom boraca čuvao električnu centralu koju su ustaše htele da unište prilikom povlačenja. U ovim borbama, minobacačka granata prekinula je životni put Vladimira Perića. Ostala je legenda o neustrašivom i odvažnom obavještajcu Valteru. Sahranjen je u Grobnici narodnih heroja u spomen-parku Vraca, ispod planine Trebević, kod Sarajeva.

Odlukom predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita, 24. jula 1953. godine, proglašen je za narodnog heroja.

Nasleđe

Godine 1972. je njegov život inspirisao film Valter brani Sarajevo u kome glavnu ulogu tumači Bata Živojinović, a 2010. je njegov filmski lik postao inspiracija za pesmu Vratiće se Valter grupe Dubioza kolektiv.

Godine 1992, pred samo izbijanje rata u BiH, antinacionalistički i antiratno raspoloženi demonstranti u Sarajevu budili su sećanje na Perića kao simbol međuetničke tolerancije, tako da su nosili nalepnice na kojima je pisalo Ja sam Valter. Takođe, jedno antiratno udruženje nosilo je ime po Vladimiru Periću Valteru.

Osnovna škola u Prijepolju nosi njegovo ime.

Категорије
Poznate ličnosti

Vlade Divac

Poznate ličnosti – Vlade Divac

Vlade Divac (Prijepolje, 3. februar 1968) je proslavljeni bivši jugoslovenski i srpski košarkaš. Od 2009. godine je predsednik Olimpijskog komiteta Srbije.

Divac je igrao na poziciji centra u Slogi, Partizanu, Lejkersima, Hornetsima, Crvenoj zvezdi (u Evroligi) i Kingsima. Bio je jedan od prvih Evropljana koji je zaigrao u NBA. Sa košarkaškom reprezentacijom Jugoslavije osvojio je dva svetska prvenstva, tri evropska prvenstva i dve srebrne medalje na Olimpijskim igrama. Za nacionalni tim Jugoslavije je odigrao 145 utakmica i postigao 1345 poena.

Iako aktivan igrač, Divac je bio na položaju predsednika Partizana u periodu od 2000. do 2004. Nakon završetka igračke karijere postao je skaut Los Anđeles Lejkersa i sportski direktor košarkaške sekcije Real Madrida. Godine 2008. ULEB ga je svrstao među 50 ljudi koji su najzaslužniji za razvoj košarke u Evropi.[1]

Divac se bavi i humanitarnim radom. Sa Žarkom Paspaljem, Aleksandrom Đorđevićem, Predragom Danilovićem, Zoranom Savićem, Dejanom Bodirogom i Željkom Rebračom osnovao je humanitarnu organizaciju Grupa 7. Divac je zbog svog humanitarnog rada postao ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija.

Karijera
Jugoslavija
Pre nego što se bavio košarkom Divac je trenirao fudbal i bio je golman u mesnom klubu. Međutim, fudbalsku karijeru je prekinuo je nakon što je na jednom treningu bio neodlučan da se baci u blato kako ne bi isprljao nove rukavice. Njegov tim je izgubio, a iznervirani trener mu je rekao da potraži neki drugi sport.[2]

Divac je trenirao košarku u rodnom Prijepolju u klubu KK Elan kod trenera Milovana Bogojevića. Njegova profesionalna karijera u Jugoslaviji počela je kada je zaigrao za Slogu iz Kraljeva i odmah skrenuo pažnju na sebe tako što je u utakmici sa Crvenom zvezdom postigao 27 poena.[3] U leto 1986. Divac je bio najveća zvezda prelazne sezone, nakon što je potpisao za Partizan za 14.000 nemačkih maraka.[3]

Debitovao je za reprezentaciju Jugoslavije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvu u Španiji 1986. godine. Prvu utakmicu za plave u seniorskoj reprezentaciji odigrao je u Den Helderu protiv Holandije, gde je postigao četiri prva poena.

Iste godine je, sa 18 godina, debitovao za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije na kvalifikacijama za Svetskom prvenstvu 1986. u Madridu, na poziv selektora Krešimira Ćosića. U debitantskoj utakmici za seniore protiv Holandije je postigao 4 poena. Nedelju dana kasnije u meču protiv Mađarske dao je 27 poena. Međutim, odličan debitantski učinak na Svetskom prvenstvu je u senku bacio događaj u polufinalu protiv Sovjetskog Saveza: jedan minut pre kraja utakmice, Jugoslavija je vodila sa ubedljivih 9 poena razlike, ali su Sovjeti sa tri šuta za tri poena izjednačili: jedan šut je bio nakon Divčeve izgubljene lopte na sredini terena nakon nepotrebnog driblinga. U produžetku su Sovjeti lako savladali šokirane Jugoslovene, koji su na kraju osvojili bronzanu medalju.

Sledeće godine Divac je bio deo tima koji je osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1987. u Grčkoj, zlatnu medalju na Letnjoj univerzijadi 1987. u Zagrebu i na kraju zlato na Svetskom juniorskom prvenstvu u Bormiju. Ovaj događaj je bio odskočna daska za mladu generaciju jugoslovenskih košarkaša, uz zvezde poput Aleksandra Đorđevića, Dina Rađe i Tonija Kukoča. Pre raspada Jugoslavije, ova generacija je donela Jugoslaviji srebro na Olimpijskim igrama 1988. u Seulu, zlato na Evropskom prvenstvu u košarci 1989. u Zagrebu, zlato na Svetskom prvenstvu u košarci 1990. u Buenos Ajresu i zlato na Evropskom prvenstvu 1991. u Rimu.

Partizan je 1987. godine uz Divca, Đorđevića, Paspalja, Obradovića, Grbovića, Savovića, Nakića, Pecarskog i, na mestu trenera, Duška Vujoševića, imao sjajan tim koji je osvojio prvenstvo Jugoslavije, ali nije uspeo da osvoji Kup evropskih šampiona, sledeće sezone, pošto je izgubio od Makabija u polufinalu fajnal-fora u Gentu. Jugoplastika je sa Kukočem, Rađom i Savićem bila jači tim sledeće tri godine i osvojila je tri prvenstva Jugoslavije i tri Kupa evropskih šampiona. Partizan i Divac su 1987. godine osvojili Prvenstvo Jugoslavije, a 1989. Kup Radivoja Koraća i Kup Jugoslavije.

Divac je imao neobičan stil za centra u ondašnje vreme; uprkos svojoj visini, posedovao je dobru pokretljivost, dobro je vodio loptu i imao je dobar šut sa distance. Ponekad je delovao kao plejmejker. Divac je takođe voleo da izvodi šaljive poteze na terenu: na Evropskom prvenstvu 1989, podigao je saigrača Zorana Radovića da bi on mogao da zakuca. U samo 4 profesionalne sezone u Evropi, Divac je uz Arvidasa Sabonisa postao jedan od najboljih evropskih centara.

NBA
Divac je u NBA ligi proveo 16 godina kao član LA Lejkersa, Šarlota i Sakramenta i u tom periodu postigao je ukupno 13.398 poena[4]. Spada među šestoricu NBA košarkaša koji su postigli više od 13.000 poena, 9.000 skokova, 3.000 asistencija i 1.500 blokada[4].

Lejkersi
Lejkersi su odabrali Divca na draftu 1989. kao 26. pika. Divac je uz Sabonisa, Dražena Petrovića, Šarunasa Marčuljonisa i Žarka Paspalja bio pripadnik talasa evropskih igrača koji su prokrčili put ostalim neameričkim igračima ka NBA. Lejkersi su prethodne sezone imali odličan tim predvođen Karimom Abdul-Džabarom (završio karijeru na kraju te sezone), najboljim asistentom u istoriji NBA Medžikom Džonsonom, Džejmsom Vortijem i Ej Si Grinom. Pod Džabarovim i Džonsonovim tutorstvom, Divac je popravio svoju igru i usvojio američki stil igre. Uprkos tome što nije znao engleski jezik, brzo je postao popularan među saigračima i publikom zbog svog šarma i duhovitosti. U sezoni 1989/90. Divac je odigrao 82 utakmice, deleći minutažu sa Majklom Tompsonom i postizao je prosečno 8,5 poena za 19,6 minuta po utakmici.[5] Divac je među Lejkersima bio najbolji u broju blokada i drugi po broju skokova. Njegovo zalaganje mu je donelo mesto u timu novajlija na Ol-star vikendu 1990. Divac je sa reprezentacijom Jugoslavije 1990. osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1990. u Argentini. Nakon pobede u finalu nad Sovjetskim Savezom, Divac je uzeo hrvatsku zastavu od iseljenika u Argentini i bacio je na pod. U predvečerje raspada Jugoslavije, ovakav čin je u hrvatskoj javnosti okarakterisan kao izliv nacionalizma, mada je kasnije Divac izjavio da je to uradio jer su tada svi igrali pod jednom zastavom i da to nema nikakve veze sa nacionalizmom.[6]

U sledećoj sezoni Divac je postao startni centar Lejkersa, prednjačivši u skokovima i postigavši peto mesto u procentu šuta u NBA ligi. Mnogi su bili iznenađeni kada je Los Anđeles stigao u finale NBA lige 1991. godine, gde je poražen od Bulsa predvođenih Majklom Džordanom, a sa, zbog rata, okrnjenom reprezentacijom Jugoslavije je osvojio Evropsko prvenstvo u Rimu.

Divčeva operacija leđa ga je sprečila da igra u 44 utakmice sezone 1992/93, ali se odmah nakon potpunog oporavka vratio u prvi tim Lejkersa. U sezoni 1993/94, Divčevo ime se pojavljivalo na listama najboljih centara lige, a te godine bio je dvanaesti u NBA sa 40 „dabl-dabl“ učinaka. U toj sezoni imao je 24 skoka u jednoj utakmici, što je bilo najviše za Lejkerse od 1979. godine kada je Abdul-Džabar zabeležio 25 skokova. Divac je bio među prvih 40 u ligi po broju postignutih pogodaka, skokova, blokada, asistencija, procenta šuta i oduzimanju lopte.[7] Te sezone Divac je sa Đorđevićem, Danilovićem, Savićem učestvovao u humanitarnoj utakmici, kojom je trebalo da se prikupi novac za lečenje Slobodana Jankovića, koji je ostao invalid.

Sledeće sezone je imao 4,1 asistenciju i tako postao vodeći centar NBA lige u dodavanju lopti. Dve utakmice za redom u kojima je postigao 20 poena i 20 skokova su prve za Lejkerse od 1975. godine kad je takav uspeh zabeležio Abdul-Džabar.[7] U leto 1995. Divac je sa reprezentacijom SR Jugoslavije osvojio Evropsko prvenstvo u Atini, prvo zvanično takmičenje za SR Jugoslaviju od uvođenja sankcija 1992.

U sezoni 1995/96 Divac je takođe je bio među prvih 25 u ligi po blokadama i procentu šuta, ali je broj poena po utakmici opao. Na kraju sezone, Lejkersi su odlučili da pokušaju da naprave novi tim dovođenjem Šakila O’Nila iz Orlando Medžika. Klub je odlučio da napravi mesta za O’Nila u startnoj ekipi i da skupi novac za njegov ugovor, pa je poslao Divca u Hornetse u zamenu za super-talentovanog tinejdžera Kobija Brajanta. Divac je u prvi mah pomišljao da zbog ovoga prekine karijeru.[8]

Hornetsi
Na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti, Divac je sa reprezentacijom SR Jugoslavije osvojio srebrnu medalju, nakon poraza od Sjedinjenih Država u finalu.

Hornetsi su prethodne sezone zamenili igrače Alonsa Morninga i Larija Džonsona sa Majami Hitom, za igrače Glena Rajsa i Meta Gajgera, i u sezoni 1996/97 su uspeli da pobede u 54 utakmice (to je najviše u klupskoj istoriji). Divac se tada plasirao među vodeće igrače u NBA ligi, po broju skokova i blokada, a prevazišao je sve NBA centre u asistencijama. Zbog povrede propustio je Evropsko prvenstvo u košarci 1997. u Španiji, na kom je SR Jugoslavija odbranila titulu šampiona.

Divac je sa Metom Gajgerom u sezoni 1997/98 godine činio centarsku postavu i zajedno su doprineli kvalitetnoj igri Šarlota na poziciji centra. Ostvarili su zajedno skoro 22 poena i 15 skokova po utakmici.

Kingsi
Štrajk profesionalnih NBA košarkaša je sprečio Divca da učestvuje na Svetskom prvenstvu u košarci 1998. u Atini, na kom je SR Jugoslavija osvojila zlatnu medalju ispred Rusije i reprezentacije SAD sastavljene od igrača iz amaterskih i evropskih liga. Kako se štrajk NBA igrača produžio, Divac je potpisao ugovor sa Crvenom zvezdom, kako bi joj pomogao u Evroligi. Sa Divcem u timu, Crvena zvezda je u Pioniru savladala potonjeg prvaka Evrope, litvanski Žalgiris, a poražena je od Po Orteza u gostima. Ipak, kako se štrajk uskoro okončao, Divac je 22. januara 1999. potpisao ugovor sa Kingsima. Sakramento je te sezone zamenio zvezdu Miča Ričmonda za problematičnog Krisa Vebera, odabrao Džejsona Vilijamsa na draftu, a u ekipu je došao ranije odabrani Predrag Stojaković. Nova postava Kingsa je uspela da izvuče klub iz godina osrednjosti i da se domogne plej-ofa, gde ju je u četvrtfinalu zaustavila ekipa Jute sa 3:2 u seriji. Vlade Divac je tog leta predvodio reprezentaciju do bronzane medalje na Evropskom prvenstvu u košarci 1999. u Francuskoj.

Kingsi su sledeće sezone ponovili ovaj uspeh, a ovaj put su ih zaustavili potonji šampioni Lejkersi identičnim rezultatom. Divac je tog leta odlučio da se ne odazove pozivu da igra za reprezentaciju SR Jugoslavije na Olimpijskim igrama 2000. u Sidneju, koja je zauzela razočaravajuće 6. mesto,[a] navodeći kao razlog želju da uživo prati Evropsko prvenstvo u fudbalu 2000. u Belgiji i Holandiji.

Sledeće sezone Kingsi su razmenili beka Korlisa Vilijamsona za Daga Kristija i odabrali Hidajeta Turkouglua. Zbog svoje atraktivne igre, Kingsi su dobili nadimak „Najveći šou na terenu“. Ove sezone su napravili korak dalje u plej-ofu, izbacivši Sanse, ali su ih novi-stari šampioni Lejkersi ovaj put glatko dobili u polufinalu sa 4:0. Ova sezona je za Divca bila upamćena po tome što je učestvovao na Ol-star vikendu 2001. i tako postao prvi Evropljanin kome je to uspelo, a da nije studirao u Americi (pre Divca na Ol-staru su učestvovali Nemac Detlef Šrempf i Holanđanin Rik Smits).

Odlučni da konačno budu bolji od Lejkersa i osvoje titulu, Kingsi su trampili Vilijamsa sa Grizlisima u zamenu za plejmejkera Majka Bibija. Divac je doveo do savršenstva tehniku iznuđivanja faula u napadu,[b] što je bilo presudno u borbi sa fizički jačim centrima, kao što je Šakil O’Nil. Te sezone su dominirali u ligaškom delu takmičenja, sa 61 pobedom i 21 porazom i osvojenim prvim mestom u Zapadnoj konferenciji i celoj ligi, ispred najvećih rivala Lejkersa i Maveriksa. U finalu Zapadne konferencije, finalu pre finala, Lejkersi su u vrlo neizvesnoj seriji savladali Sakramento 4:3, a u jednoj utakmici su slavili trojkom Roberta Orija, do koga se odbila lopta, pošto ju je Divac izbacio iz reketa. Ipak, Divac je prihvatio da pomogne reprezentaciji SR Jugoslavije i da učestvuje na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002, na kojem je SR Jugoslavija osvojila poslednju zlatnu medalju u svojoj istoriji. Divac je bio jedan od najzaslužnijih za pobedu SR Jugoslavije nad SAD, jer je uspešno zaustavio američke centre. Posle prvenstva se oprostio od reprezentacije.

Nakon osvajanja još jednog prvog mesta u svojoj diviziji Pacifik u sezoni 2002/2003, Kingsi su poraženi u polufinalu plej-ofa Zapadne konferencije od Maveriksa. U sezoni 2003/04 Minesota je izbacila Sakramento u plej-ofu.

Ponovo u Lejkersima
Nakon isteka ugovora 2004. godine sa Sakramentom, Divac se vratio u Lejkerse. Lejkersi su nakon poraza od Detroita u finalu NBA lige, trampili ili otpustili većinu svojih igrača, uključujući Šakila O’Nila, a trebalo je da Divac popuni tu prazninu. Međutim, zbog povrede leđa propustio je veći deo sezone. Konačno je 14. jula 2005. objavio svoje povlačenje, nakon 16 godina u NBA.

Karijera van košarke
Partizan
Krajem 2000. nakon političkih promena u SR Jugoslaviji, Divac i njegov bivši saigrač Predrag Danilović su preuzeli upravu nad KK Partizan. Divac je postao predsednik kluba, a Danilović je bio potpredsednik. Kako je Divac još uvek igrao u NBA, zapravo je Danilović vodio klub.

Njih dvojica imali su nameru da ulože u klub iz koga su potekli. Međutim, otišli su 2004, ostavljajući za sobom mnoga pitanja. Za vreme upravljanja klubom više puta su spominjali teškoće u pronalaženju sponzora „jer je navodno nekim kompanijama sa ‘višeg mesta’ sugerisano da ne budu ‘sponzori šampiona’“. Javnosti je ostalo nepoznato koliko su novca uložili, a koliko izgubili. Na konferenciji za novinare izjavili su da je država nesposobna da uredi oblast sporta tako da omogući onima koji žele i mogu da investiraju čine to bez zebnje da „novac bacaju kroz prozor“.[10]

Lejkersi
Nakon završetka karijere 2005. Divac je bio skaut Lejkersa u Evropi. Na tom mestu je ostao do 2006.

Real Madrid
U junu 2006. preko svog prijatelja Predraga Mijatovića, Divac se povezao sa Ramonom Kalderonom, kao deo Kalderonove kandidature za mesto predsednika sportskog društva Real Madrid. Kada je Kalderon pobedio na izborima 2. jula 2006, Divac je postao sportski direktor košarkaške sekcije Real Madrida.

Međutim, Divčeva uloga u radu kluba je bila simbolična, a sam Divac je zagrebačkom nedeljniku Globusu izjavio:

„U Madridu bukvalno ništa ne radim, već sam samo deo imidža kraljevskog kluba. Mesto sam prihvatio zbog prijatelja Peđe Mijatovića, koji je tamo direktor.[6]”

Vlada Republike Srbije
Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić je u oktobru 2008. izabrao Divca za savetnika u svom kabinetu za sport, dijasporu i humanitarna pitanja.[11] Divac i Dačić su saradnici od ranije, pošto je na Dačićev predlog, Divac izabran za predsednika KK Partizan posle petooktobarskih promena, upravo umesto Dačića.

Predsednik Olimpijskog komiteta Srbije
Divac se krajem 2008. kandidovao za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije. Iako po statutu Divac ne zadovoljava uslov od minimalno 10 godina rada u sportskim organizacijama, njegova kandidatura je usvojena na predlog njegovog protivkandidata i aktuelnog predsednika Ivana Ćurkovića.[12] Ćurković je povukao svoju kandidaturu na dan glasanja 24. februara 2009. i na taj način Divac je izabran za novog predsednika Olimpijskog komiteta Srbije.[13]

Ulaganja

Vlade Divac sa srpskim ministrom zdravlja Tomicom Milosavljevićem, Aleksandrom Karađorđevićem i bivšim američkim ambasadorom u Srbiji Majklom Poltom i njegovom suprugom.
Divac je učestvovao u nekoliko poduhvata nevezanih za košarku i dok je igrao u NBA, a naročito nakon povlačenja. U Sakramentu poseduje restoran ali njegovi pokušaji ulaganja u Srbiji su propali iz različitih razloga.

Pokušaj kupovine proizvođača mineralne vode „Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca nije uspeo. Divčeva kompanija „Apurna“ je u zajedničkoj ponudi sa francuskim prehrambenim gigantom „Danoneom“ dala najbolju ponudu, ali je kupovinu obustavila Komisija za hartije od vrednosti Republike Srbije, pošto su „Danone“ i „Apurna“ navodno ponudili dodatni novac malim deoničarima.[14] Na ponovljenom konkursu Divac i „Danone“ su se povukli, a preduzeće je kupio FPP Balkan Limitid, privatizacioni fond sa Kajmanskih ostrva. Afera je izazvala velika trvenja u vladi Srbije, spekulacije oko korupcije, ostavke šefa Komisije za hartije od vrednosti i policijsku istragu.[15]
Slična, ali manje spektakularna „afera“ se desila 2005. kada je Divac pokušao da kupi „Večernje novosti“. Divac je napravio sporazum sa malim akcionarima da otkupi kompaniju registrovanjem nove kompanije sa zajedničkim kapitalom. Međutim, Vlada Srbije je intervenisala i zaustavila prodaju. Iako je Vrhovni sud Srbije presudio u Divčevu korist, on se ponovo povukao iz kupovine i, razočaran, odlučio da više ne ulaže u Srbiji.[16]
Kod kupovine preduzeća „Voda voda“ je takođe bilo problema, a proces je još u toku. Divac je oktobra 2007. registrovao 100% vlasništva nad preduzećem „Voda voda“, fabrikom za flaširanje mineralne vode, koja je prethodno bila vlasništvo Vojina Đorđevića. Ovu transakciju je takođe pratila kontroverza, pošto je Đorđević javno optužio Divca za prevaru, tvrdeći da je Divac prekršio dogovor koji su imali i osporavajući validnost ugovora koji je Divac predao Agenciji za privredne registre Republike Srbije. Divac tvrdi da je on zaista pozajmio novac Đorđevićevoj kompaniji „Si end si“, koja je bila u finansijskim problemima, a pošto Đorđević nije ispoštovao svoj deo ugovora, samo je iskoristio ugovor, koji je Đorđević potpisao, da preuzme kompaniju.[17][18]

Humanitarni rad
Vlade Divac je jedan od osnivača Grupe 7, humanitarne organizacije koja pomaže deci na prostoru bivše Jugoslavije, koju je osnovao 1998. sa šest svojih saigrača iz reprezentacije (Paspalj, Savić, Đorđević, Danilović, Bodiroga i Rebrača). Sredinom 2007. Divac je osnovao Fondaciju “Ana i Vlade Divac”, čiji je cilj pomaganje izbeglicama u Srbiji. Srbija ima oko 500.000 izbeglica iz ratova na teritoriji SFRJ i država je koja ima najveći problem sa izbeglicama u Evropi. Oko 7.800 ljudi još uvek živi u kolektivnim centrima u lošim uslovima, pa se organizacija posvetila kupovini napuštenih kuća, kako bi se konačno rešio problem smeštaja.[19] Jednu od najvećih donacija ovoj fondaciji dao je košarkaš Vladimir Radmanović, sa 100.000 dolara.

Vizija Fondacije “Ana i Vlade Divac” je Srbija kao društvo u kome gradjani preuzimaju odgovornost i shvataju moć zajedništva u rešavanju ličnih i društvenih problema na socijalnom, ekonomskom, obrazovnom i duhovnom planu.

Misija Fondacije “Ana i Vlade Divac” je da doprinese razvoju ravnopravnijeg, tolerantnijeg i solidarnijeg društva u Srbiji.

Fondacija je posvećena zbrinjavanju i ekonomskom osnaživanju izbeglih i raseljenih lica kao i unapređenju položaja dece i mladih kroz kreiranje uslova za njihovo zdravo odrastanje i razvoj. Fondacija teži da podstakne solidarnost i duh zajedništva u društvu kroz razvoj filantropije.[20]

Fondacija „Ana i Vlade Divac“ je pokrenula kampanju „Jedan u milion“ sa ciljem da motiviše pojedince i kompanije u Srbiji i dijaspori da pomognu rešavanje dugogodišnjih problema od najšireg društvenog značaja. Naša osnovna želja je da ukažemo na važnost i značaj filantropije i činjenicu da svako od nas ima mogućnost da se uključi i učestvuje u rešavanju problema. Osnovna ideja kampanje je da se iz godine u godinu, okupi milion ljudi i donira 1 EUR mesečno (12 EUR godišnje).

Od 21. do 13. septembra 2007. Divac je organizovao zvanični oproštaj od aktivne košarkaške karijere u rodnom Prijepolju i Beogradu, istovremeno promovišući svoju „Možeš i ti“ kampanju.

Pored svoje organizacije, Divac učestvuje i akcijama drugih osoba. Učestvovao je na oproštajnoj utakmici Siniše Mihajlovića 28. maja 2007. u Novom Sadu, gde je prihod sa utakmice išao štićenicima Doma za nezbrinutu decu u Sremskim Karlovcima i sportistima-invalidima iz Novog Sada. Divac je takođe član Svetske sportske humanitarne kuće slavnih, organizacije čiji su članovi osobe iz oblasti amaterskog i profesionalnog sporta koji su se istakli svojim humanitarnim radom.[21]

Nagrada „Dostojan prijatelj Balkana”
Fondacija „Ana i Vlade Divac“ je ustanovila nagradu „Dostojan prijatelj Balkana“ za postignuća i napore zbližavanja različitih kultura i tolerantnosti prema drugima. Nagrade su dobili :

Ilham Alijev, predsednik Azerbejdžana

Popularnost
Tokom vremena provedenih u Lejkersima, Divčevu popularnost i marketinški potencijal je primetila američka televizijska industrija. Divac se pojavljivao nekoliko puta u los-anđeleskim večernjim emisijama kao što su „Šou Arsenija Hala“ (engl. The Arsenio Hall Show) i „Veče sa Džejom Lenoom“ (engl. The Tonight Show with Jay Leno). Takođe se pojavio u američkim komedijama „Bračne vode“ (engl. Married… with Children) i „Trener“ (engl. Coach), kao i kratko emitovanom serijom „Dobri sportovi“ (engl. Good Sports) sa Farom Fosit u glavnoj ulozi. Na velikom platnu Divac se pojavio u filmovima sa košarkaškim temama: „Edi“ (engl. Eddie), „Svemirski basket“ (engl. Space Jam) i „Džuana Men“ (engl. Juwanna Mann). Divac se pojavio kao specijalni gost u seriji „Crni Gruja“ i filmu „Mi nismo anđeli 3“. Takođe se pojavio kao specijalni gost na Pesmi Evrovizije 2008. u Beogradu. Lopta koju je Divac bacio u publiku je bila znak za početak telefonskog glasanja.

Divac se zvanično oprostio od košarke serijom događaja od 21. do 23. septembra 2007. u Beogradu i Prijepolju. Svečanosti u Beogradu je prethodila humanitarna akcija Možeš i ti. Akciji su se pridružili i bivši saigrači Kris Veber, Glen Rajs, Predrag Stojaković, Skot Polard, Toni Kukoč kao i političari, umetnici i kraljevska porodica Karađorđevića. Spektakl u Beogradu je održan pred oko 10.000 ljudi ispred zgrade Narodne skuštine.[22] Sakramento Kingsi su 31. marta 2009. povukli iz upotrebe broj 21 koji je nosio Divac dok je igrao za taj klub.

Početkom 1990ih, beogradska grupa Deca loših muzičara je snimila pesmu Vlade Divac, posvećenu njegovom prelasku u Lejkerse. Grupa je konačno upoznala Vlada i otpevala pesmu na njegovoj oproštajnoj zabavi.[23] Godine 2005. pop-pank grupa Strejt Ota Džunior Haj je snimila pesmu „Vlah-Day Dee-Vatt“.

Dvorana u Vrnjačkoj Banji je dobila ime po Divcu.

Porodica

Vlade sa suprugom Snežanom
Vlade Divac i njegova supruga Snežana imaju dva sina, Luku i Matiju, i usvojenu kćerku Petru. Petrini biološki roditelji su ubijeni na Kosovu 1999, a porodica Divac ju je iste godine usvojila.[24]

Wikipedia

Категорије
Poznate ličnosti

Dženan Lončarević

Poznate ličnosti – Dženan Lončarević

Dženan Lončarević je još jedan pevač koji je počeo sa svirkama u Prijepolju, zatim splavovima u Beogradu gde su nastupale i mnoge druge zvezde. Radi se o pop-folk pevaču koji je postao popularan ne samo zbog lepih pesama nego i odličnog glasa, koji publika voli da sluša.

Dženan Lončarević je rođen u Prijepolju 1975. godine. Nije trebalo mnogo da prođe kako bi pevač bio svestan da je pevanje njegova ljubav. Karijeru je počeo po klubovima i diskotekama, ne samo u Srbiji nego i susednim zemljama. A nakon što je sa Youtube kanala izbačeno nekoliko snimaka gde on nastupa, popularnost je samo počela da raste.

Nije postojala osoba koja nije želela da čuje Dženana kako peva uživo i tako je došao do titule najtraženijeg pevača u klubovima. Proslavio se zahvaljujući mnogo toga, pa tako i zbog svoje boje glasa.

Godine 2007. snimio je svoj prvi album „Nikome ni reč“. Posle samo dve godine snimio je i drugi album, pa je tako 2009. godine izdao album pod nazivom „Dobro je to“. Nažalost 2009. godine Dženan je doživeo tragediju kada mu je brat preminuo.

Na njegovim su albumima radile mnoge poznate osobe, kompozitori i pevači poput: Kiki Lesandrića, Sergeja Ćetkovića, Leontina, Jelene Trifunović i ostalih.  Godine 2010. godine je izdao singl pesmu „Starim sam“.

Autor: Sanja, Poznate licnosti

Категорије
Poznate ličnosti

Aco Pejović

Poznate ličnosti – Aco Pejović

Pevač Aco Pejović zahvaljujući svojoj supruzi Biljani sa kojom je u braku već mnogo godina, uspio je da opstane u surovom svetu estrade koji ponekad može da bude okrutan prema svima onima koji žele da postanu zvezde.

Aco Pejović je rođen 18. aprila 1972. godine u mestu Prijepolju. Odrastao je u malom naselju Kolovrat sa braćom Predragom i Radojicom. Priznao je da su poput mnogih dečaka bili nestašni i da su svako leto čekali da se kupaju na Limu i prave brane na reci.

Muzičko obrazovanje je stekao u muzičkoj školi u Podgorici gdje je naučio da svira klavir u klasi profesorice Katice Vuksanović te kontrabas kod profesora Pavela Aksetima. Muzikom je počeo tako da se bavi već u osnovnoj školi, a do titule „kralja splavova“ nije lako došao, trebalo je mnogo godina rada i truda. Ipak više je puta izjavio kako su njegova supruga i tri ćerke njegov najveći uspeh.

Na nagovor kumova Bojane i Peđe Aco je zajedno sa suprugom i ćerkama preselio u Beograd kako bi napravio ozbiljnu pevačku karijeru. Poseban momenat u životu bio je odlazak na Hilandar kada je smogao snage da se bavi muzikom.

Prvi javni nastup imao je 1993. godine sa grupom „Trag“ iz Prijepolja na poznatom festivalu „Beogradsko proleće“. Godine 1996 dokazao se na „Sunčanim skalama“. Do sada je izdao nekoliko albuma, a poslednji je izdao za Grand produkciju, gde se posebno ističu pesme poput „Seti me se“, „U mojim venama“…

Autor: Sanja, Foto: www.acopejovic.com, Poznate licnosti