Blagi naklon mušterija dok uzimaju somun u pekari starijoj od veka, zapravo je hvala pekaru Mahu i današnjem vlasniku.
Iako nije nastavio očev zanat, stalna mušterija pekare kod Sahat kule je i Mahov sin.
„Većinom je isti ukus, jer Salkov babo je radio i Salko je radio kod mog oca, ponekad su pomagali i recepturu koju je on tada imao sad i oni to primenjuju“, kaže Saudin Mijo Mujagić, Mahov sin.
„Ja sam tada vadio hleb sa ove gornje peći, turske, radio sam hleb, radio sam lepinje ove, pomagao…“, kaže Salko Bajramović, vlasnik Mahove pekare.
I na isti način Salko, tada petnaestogodišnjak, i danas radi.
„Nema nikakvog aditiva, samo brašno, kvasac, so i voda i onda radimo taj… Važno je vrlo što je lepinja i somun takvog ukusa što se radi na ovoj turskoj ili zidanoj peći kako je zovu“, kaže Salko.
Nesuđeni ekonomista, posle Beograda i Nemačke, sam se kaže u Prijepolje vratio zbog mirisa somuna iz detinjstva i Mahovih ćevapa.
„Ovaj ćevap ovakav je i deda Maho pravio isto, i on je pravio isto ćevap od čistog mesa. Znate, kažu mali ćevap, ali on je stvarno od čistog mesa i ukusan je i zbog toga mislim da opstaje“, dodaje Salko.
I dok danas uvodi sina u posao, kaže mušterije mu nisu samo Prijepoljci, već i mnogi putnici u tranzitu, koji na putu ka moru, baš ovde prave pauzu zbog lepinje i ćevape, koje su mu, kaže i Sarajlije hvalile.
RTS
