Dvogodišnja devojčica, Nađa Petrović, iz Kragujevca već sedam nedelja nepomično leži na intenzivnoj nezi u Institutu za majku i dete. Priključena je na aparate koji je održavaju u životu i to sve zbog malih boginja, koje nikako nije smela da dobije.
Kada je napunila godinu i po dana ustanovljeno je da ima autoimunu bolest – poliglandularni sindroma tipa 1. Ona spada u onu grupu dece koja zbog svoje osnovne bolesti ne mogu da prime MMR vakcinu.
– To nje bio naš hir, već odluka lekara. Nisam izmišljala alergiju na jaja, kašalj ili kijavicu da bi joj odlagala vakcinaciju u nedogled. A kada bi mi sada neko rekao da moram da biram između autizma i deteta koji leži kao biljka, verujete mi da bi izabrala ovo prvo. Tada bi Nađa bila ovde pored mene i bezbrižno se igrala i trčala – kaže na početku razgovora za “Blic” Nađina mama, Dragana Petrović.
Nađa je bila veselo dete, kao i svako drugo. Njena bolest je nije životno ugrožavala, ali je zbog nje morala često da boravi u bolnici. Tako je bilo i tog 4. januara, kada su Nađa i njena mama otišle u bolnicu u Kragujevcu na redovnu kontrolu. Analiza krvi je pokazala da joj je pao kalcijum i kako ne bi došlo do grčenja mišića ili gušenja, morala je da ostane u bolnici.
Nađa je izlazila, zaraženi dečak ulazio u sobu
– Odmah smo smeštene u izolaciju, kao što smo svaki put i bile odvajana od druge dece. Narednog dana, sticajem okolnosti, Nađa je, ne znajući, imala kontakt sa detetom koje je u tom momentu imalo morbile, ali ne i simptome bolesti. Pošto je na odeljenju bila velika gužva, u sobu iz koje smo nas dve izlazile, ulazio je dečak sa morbilima. U tom trenutku niko nije znao da je on zarazan – objašnja Dragana.
Ipak, kaže da je dečak predhodno ležao na Institutu za majku i dete, i na tom odeljenju su bile zabeležene male boginje. On nije imalo fizički kontakt sa obolelima, ali je delio zajednički hodnik. To njegova majka, međutim, u prvom trenutku nikome od lekara u Kragujevcu nije napomenula. Za to vreme Nađi su se pogoršali parametri jetre i lekari odlučuju da je pošalju za Beograd u Institu za majku i detet. Pred sam polazak, Dragana slučajno u prolazu saznaje da je dečak, koga su na tren videle, osuo i da se sumnja na morbile.
– Lekari su se stvarno uzmenirili zbog te informacije upravo zbog Nađe. Niko nije razmišljao, pa ni ja o morbilima, jer do tada u Kragujevcu nismo imali obolele. Doktorka koja je Nađu lečila samo mi je rekla da se molimo da ih ona ne dobije – priseća se Dragana.
Narednih nekoliko dana Nađa je bila dobro i ništa nije upućivalo da će se razboleti. Međutim, 12. januara, u popodnevnim satima dobija temperaturu. Dragana je kaže, odmah znala da su male boginje u pitanju. Pozvala je i bolnicu u Kragujevcu, gde joj je potvrđena sumnja. Dečak je imao morbile.
Deset dana se nije budila, ni jela, ni pila…
– Sledećih dana Nađi je svakim danom temperatura bila sve veća. Išla je čak do 41 stepen. Temperatura nije spadala ni osmog dana. Počela je teško da diše. Lekari su morali da joj daju kiseonik i ubrzo je sa jednog litara prešla na 7 litara kiseonika. Nije imala specifične simptome malih boginja i sve je kod nje nekako išlo nespecifično – priča Dragana.
Ubrzo je stigla i potvrda da i Nađa ima morbile.
– Znala sam da će se ih dobiti, jer nije bilo moguće izbeći ih sa njenim slabim imunitetom – bolnim glasom kaže Dragana.
Od 12. do 22. januara Nađa se nije budila, niti je jela niti pila. U početku su i lekari mislili da je to normalan tok bolesti, međutim, njoj se stanje naglo pogoršalo. Počela je da se guši, da otiče, da joj curi krv iz nosa i usta. Brzo je prebačena na intenzivnu negu, gde su se naredna tri dana lekari borili za njen život.
– Imala je edem na plućima, abdomen je bio prepun tečnosti i nije mogla više samostalno da diše. Otkazali su joj i bubrega, i uvedena je u veštačku komu. Šanse su joj bile minimalne. Kada sam je videla na intenzivnoj nezi, ona nije ličila na moje dete. Bila je plava, modra, crna u licu. Imala je naduvenu glavu kao košarkaška lopta, šake su joj bile kao kod radnika na građevini. Kao da ju je neko naduvao. Krkljala je. Čuli su se silni aparati koji su stajali oko nje. Svi su pištali, a nijedan nije pokazivao ništa dobro. Nije disala sam – plačući se priseća Dragana.
Nakon sedam nedelja, Nađino stanje se ništa nije promenilo na bolje. Lekari se i dalje bore da je održe u životu. Čekaju se i rezultati da nije dobila i encefalitis.
– Svi smo se borili da živi normalno, kao i svako drugo dete, a ona na kraju zbog morbila će završiti kao biljka. Neverovatno mi je da ljudi ne žele svoju zdravu decu da vakcinišu. Njih krivim za sve što se Nađi dešava, jer da se nije dogodila epidemija, moje dete ne bi sada bilo biljka – kaže Dragana, koja dva meseca svoju ćerku nije držala u rukama.
(Sonja Todorović), Izvor Blic
