Danilo Lazović

Značajniji filmovi: „Dvoboj za južnu prugu“ (1978), „Laf u srcu“ (1981), „Lazar“ (1984), „Najbolji“ (1989), „Poslednji krug u Monci“ (1989), „Mala (film)“ (1991), „Tri karte za Holivud“ (1993), „Jagoda u supermarketu“ (2003).

Značajnije TV serije: „Bolji život“ (1988), „Zaboravljeni“ (1990), „Kraj dinastije Obrenović“ (1994), „Srećni ljudi“ (1993—1996), „Porodično blago“ (1998—2001), „Stižu dolari“ (2004—2005).

Iza sebe je ostavio suprugu Branku i četvoro dece: Jelena, Vuk, Milena i Miloš.

Pozorište
Bio je član ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu do 2001, ali je igrao i u mnogim drugim pozorištima, uključujući Atelje 212 i Zvezdara teatar (u čijih je osam predstava igrao blizu šest stotina puta, najviše u Kovačevićevoj „Klaustrofobičnoj komediji“ i Pavlovićevoj „Maloj“, koja je imala i filmsku verziju), kao i scene Studentskog kulturnog centra i drugih alternativnih scena.

U Narodnom pozorištu je ostvario veliki broj uloga,[4] među kojima su Miloš (Patka iz vrta kralja Gustava, Ž. Jovanovića), Aranđel (Zvono za našeg profesora, V. Ivanovića), Burnizijem (Suđenje gospođi Bovari, G. Flobera), Bogoslav (Ruke Zane Marije, Ž. Anuja), Relja (Međa vuka manitoga M. Bećković), Milutin Bojić (Gospođa Olga, M. Bojića) i Pukovnik Skaluzob (Nevolje zbog pameti, A. S. Gribojedova).

Igrao je i kao Vuk (Stanoje Glavaš, Đ. Jakšića), Vladika Danilo (Gorski vijenac, P. P. Njegoša), Gaj Julije Cezar (Vergilijeva smrt, H. Bloha), Lav Davidovič Bronštajn-Trocki (Lenjin, Staljin, Trocki, K. Vermorena), Stari Perišić (Kad su cvetale tikve, D. Mihailovića), Rogozin (Nastasja filipovna, F. M. Dostojevskog i A. Vajde), Agamemnon (Orestija, Eshila), Greger Verle (Divlja patka, H. Ibzena).

Politika
Tokom devedesetih je bio instruktor dobrovoljcima u bazi u Bubanj Potoku.[5] Bio je član Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Zalagao se da se u škole uvede seljačko vaspitanje, a veronauka postane obavezan predmet.[6] Februara 2006. godine je govorio na mitingu Srpske radikalne stranke, iako nije bio njen član. Spas srpskog naroda je video u jedinstvenoj političkoj sceni, većem posvećenju crkvi i postavljanjem srpskog kralja na presto.

Smrt

Svetlopis groba Danila Lazovića na Topčiderskom groblju u Beogradu. Grob je na parceli 13., 1.red
Preminuo je 25. marta 2006. od infarkta.[8][9] Komemorativni skup je održan na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Po želji porodice niko nije držao govor, već je preko razglasa pušten Lazovićev monolog u poemi svetog Nikolaja Velimirovića „Kosovski zavet cara Lazara“. Sahranjen je na Topčiderskom groblju, uz prisustvo članova porodice, prijatelja i kolega i velikog broja poštovalaca njegovog rada. Ispred hrama Svetog Trifuna, opelo je služio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, uz sveštenstvo i monaštvo Eparhije raško-prizrenske i mileševske.[10] U ime guslarskog društva „Radovan Bećirović Trebješki“, čiji je Lazović bio član, oprostili su se Slavko Aleksić i Boško Vujačić.

Uloge

Nagrade

• 1989. je primio Sterijinu nagradu za glumačko ostvarenje.
• Statuetu „Ćuran“ je dobio za najbolju ulogu u predstavi Klaustrofobična komedija.^[11]
• Od Srpske pravoslavne crkve nagrađen je arhijerejskom zahvalnicom u Gračanici, zbog pomoći narodu koji živi na Kosovu i Metohiji.

Dani Danila Lazovića

Njemu u čast je 31. oktobra 2013. prvi put održan festival „Dani Danila Lazovića“ u Priboju.^[12] Na ovoj manifestaciji se održava takmičenje u govorenju poezije i pobednik dobija povelju „Danilo Lazović“ i novčani deo nagrade. ^[13][14] Osmi put festival je održan septembra 2021.^[15]