Pošto se Srbiji nije dogodio 6. oktobar, a ni Hrvatskoj detuđmanizacija, nama se dogodila normalizacija nenormalnog – kaže slavni i provokativni režiser iz Zagreba Oliver Frljić u intervjuu za „Blic“, i ironično dodaje: „nacionalizam je – bogu hvala, ne moramo se brinuti – još uvek tu“.
NEPROPUSTITE
O tome kako misliti svojom glavom postaje sve veći luksuz, o Evropi i manipulaciji uz pomoć nacionalističke retorike sa Frljićem smo razgovarali između dva, za današnju Srbiju, značajna datuma koja su ostala u senci političkih obračuna i zabrane Parade ponosa.
Protekle nedelje se navršilo 13 godina otkad je Milošević izgubio izbore, a tu je i nova godišnjica 5. oktobra. Vi ste tada bili mladi student režije i filozofije. Kako ste to doživeli i po čemu se današnja Srbija razlikuje kad se pogleda iz Hrvatske?
– Demokratizacija Srbije bila mi je jako važna jer se reflektovala i na Hrvatsku. Godinama je u Hrvatskoj medijski konstruisana jedna slika Srbije koja ju je izjednačavala s Miloševićevom politikom. Nakon njegovog poraza, kasnijeg izručenja Hagu, te niza poteza koje je napravio Đinđić, ta se slika promenila i stvoreni su određeni uslovi za normalizaciju odnosa. Nažalost, u Srbiji se nikada nije dogodio 6. oktobar, kao što ni u Hrvatskoj nikada nije sprovedena konsekventna detuđmanizacija. Umesto normalizacije odnosa dogodila se normalizacija nenormalnog.
U novom pozorišnom projektu bavite se preispitivanjem budućnosti Evrope. Da li smatrate da je za države zapadnog Balkana, pa i za Srbiju, dovoljno da zna da želi da ide u EU da bi se reklo da imamo plan?
– Naravno da nije. Vlade uglavnom govore o pozitivnim stranama ulaska u EU. Vrlo retko o negativnim. Preduslov za ulazak u Evropu je postizanje određenih standarda po pitanju ljudskih prava, zatim procesuiranje ratnih zločina, jednom rečju – primena i sprovođenje pravnih tekovina Evropske unije. To su pozitivne stvari, ali pritom se zaboravlja na primer na ekonomske reperkusije ulaska. EU je primarno ekonomska zajednica. Činjenica je da ulazak u EU uključuje i ukidanje niza socijalnih prava, nekonkurentnost domaćih ekonomija koje su devastirane u privatizacijskim procesima devedesetih i koje su propale u ambis između nasleđene planske privrede i neoliberalnog tržišta za koje nemaju adekvatne proizvodne kapacitete i strategije. EU znači i dalju prekarizaciju radnika – još više nesigurnosti i rezanja prava.
Šta je budućnost Evrope, a šta Srbije u Evropi?
– Možda je najbolje da pričekamo i vidimo. Nedavno sam radio predstavu u Gracu koja u jednoj sceni govori o terorističkom napadu tokom sastanka Evropskog saveta prilikom kojeg su ubijeni svi prisutni predsednici i premijeri zemalja članica Evropske unije. Bilo je zanimljivo posmatrati reakcije publike na takvu hipotetičku situaciju, njihovu nelagodu koja je otkrivala jedno suštinsko poverenje u institucije i prakse EU.
Predstavom „Đinđić“ udarili ste šamar militantnom nazadnjaštvu, novijoj istoriji Srbije koja je okrvavila ruke. Srbijom i danas vladaju oni koji su iznikli iz te krvave priče i rastu na nadi ljudi da su drugačiji od prethodnika. Da li smatrate da je lako manipulisati ljudima ovde i zašto?
-Ljudima je uvek lako manipulisati, jer umesto da misle svojom glavom, što postaje najveći luksuz, oni su uvek spremniji da delegiraju nekoga da to radi za njih. Ponoviću jedno pitanje koje sam u više navrata postavio, a koje ovde može poslužiti kao odgovor. Jesu li nezaposlenim radnicima u Srbiji bliži nezaposleni radnici u Hrvatskoj ili pripadnici njihove nacionalne zajednice koje pripadaju drugim, višim društvenim klasama?
Državu i ljude su donedavno ovde ubijali nacionalizmi. Šta je nova pretnja, tajkuni, kriminal, neznanje, prostakluk u medijima, siromaštvo?
– Kao što pokazuje najnoviji primer u sestrinskoj Hrvatskoj sa ćiriličnim tablama, nacionalizam je – bogu hvala, ne moramo se brinuti – još uvek tu. Tajkunizacija, kriminal, sve veće socijalne razlike, mediji koji isključivo servisiraju različite političke, interese – sve ovo je nasleđe ratova koje smo imali na ovim prostorima. Kad se utiša nacionalistička retorika, koja još uvek zaglušuje činjenice, pokazuje se da većina ljudi na prostoru bivše Jugoslavije ima lošiji životni standard nego pre rata. Nadam se da su im njihove nacionalne državice dovoljna uteha za to.
Vlast je preseljena iz institucija u vrhove političkih stranaka, a na kraju svakog dnevnopolitičkog čina pojavljuje se deus ex mahina i najavljuje rešenje problema. Kako građani mogu da osvoje vlast?
– Gledajte, ja u parlamentarnu demokratiju ne verujem, jer smatram da je za politički izbor potrebna i politička kompetencija. A postojeći politički sistem sa svim svojim institucijama radi na proizvodnji nekompetentnih građana.
