Ivica Dačić po funkciji jeste premijer Srbije, ministar policije i predsednik SPS. Ali, njegova priroda često je u sukobu sa političkim funkcijama koje ima. On se ne stidi da zapeva, javno se šali na svoj i tuđ račun, voli da se veseli u kafani. Zato smo o nekim običnim, ljudskim stvarima i problemima s Ivicom Dačićem i razgovarali u „Sokačetu”, jednoj od njegovih omiljenih kafana u kojoj često ume i da zapeva.
– Volim da pevam, ali nikad se ne grabim za mikrofon. Pevam samo ako me neko zamoli. A kad to uradim, onda pričaju kako je to neozbiljno za jednog premijera. Ali i pored toga, stalno me zovu da pevam, od novogodišnjih programa do Pesme Evrovizije. Međutim, ono što je sigurno jeste da ću za svoj 50. rođendan, 1. januara 2016, napraviti koncert u Sava centru. Zvaće se „Ivica Dačić i prijatelji pevaju za vas”. I pevaćemo, moji prijatelji pevači, glumci i ja. Već sam dao zadatak Željku Joksimoviću da to osmisli. Pevaće i Haris Džinović, Halid Bešlić, Ceca…
Da li ste vi onda premijer ili zabavljač?
– Ljudi misle da su političari nekakvi vanzemaljci, mada i političari stvaraju o sebi takvu sliku. Ali ja samo jedan običan čovek iz naroda. Pevam iz duše, političar sam koji zlo ne misli. Kada sam bio u Sarajevu, pozvao me je Halid Bešlić. Bili smo u kafani i pevali smo „Miljacku”. Sutra se u Srbiji pojave komentari kako je premijer, eto, pevao. A šta je trebalo? Da pucam? Da ispaljujem granate na Sarajevo? Tada bih nekima verovatno bio dobar premijer. Kada mi dođu gosti iz inostranstva i kada organizujem večeru, uvek je muzika tu, jer dobra atmosfera pomaže našim odnosima. Jednom me je predsednik Grčke zamolio da mu otpevam partizansku pesmu. I ja pevam, a on plače!
Šta volite da pevate?
– Kod mene nema naručivanja, imam svoj repertoar. „Miljacka” obavezno. Tu su „Prvi poljubac”, „Skitnica”, „Sećaš li se one noći”, „Nesanica”… Pevam i ruske i italijanske pesme. Onda pesme Čolića, Bijelog dugmeta, Bore Čorbe „Ostani đubre do kraja”.
Koliko vaša porodica trpi zbog politike? Da li vam dosađuju ljudi, traže li pomoć?
– Moji bliski saradnici trebalo bi da otvore kancelarije za pružanje pomoći, koliko zahteva imam. Volim da pomažem, ali neki ne zaslužuju takav odnos. A porodica… Moja sestra je imala problema zato što mi je sestra. Završila je glumu i niko nije hteo da je zaposli samo zato jer je sestra Ivice Dačića. Onda je bila član UO Ateljea 212, ja sam bio protiv, a ona je to htela da uradi iz profesionalnih razloga, da nešto nekad ostvari. Ceo grad je kasnije pričao da sam joj ja namestio „fotelju”.
Imate li više prijatelja nego ranije?
– Pa sad sam najpametniji, najlepši…
Pitam vas za prijatelje?
– Imam prijatelja taman koliko je dovoljno. Ne polazim od toga da su u osnovi ljudi dobri. To su izuzeci. Čovek treba da bude majstor da bi otkrio ko su mu prijatelji. Moj prijatelj sa najdužim stažom je Ceca Ražnatović, nju jedino znam od detinjstva jer smo iz Žitorađe. Družim se s prijateljima s fakulteta. I kad vidim nekog čoveka, prvo se setim njega s početka poznanstva. Sa sličnim stvarima se susreću i drugi političari, evo – gde su sada najbliži Tadićevi saradnici?
Plašite li se da ćete proći kao Tadić?
– Nemam saradnike, volim sve da radim sam. Neki misle da iza mene stoje neke kampanje, agencije, ali sve radim sam. Od drugih očekujem da samo rade svoj posao najbolje što mogu. Meni treba logistika, protokol. A mikrofon i javni nastup su moj posao.
Imate sina i ćerku, koliko vremena provodite s njima?
– Često ih ne vidim po nekoliko dana. Kad odem od kuće, oni spavaju, kad se vratim, opet spavaju. Ćerka mi je nedavno rekla da bi strašno volela da bar jednom dođem po nju u školu.
Da li ste nekada bili na roditeljskom sastanku?
– Bio sam jednom davno… Žena nije bila tu, pa sam morao sam da idem. To je najveći problem ovakvog bavljenja politikom. Nemam uopšte više privatan život. Zato mi često dođe da ostavim ovaj posao. Vreme ide, ne može da se zaustavi. Sin mi sada ima 14 godina, i evo juče je došao i rekao da je kupio čizme broj 40! Ja sam se frapirao, pa on je za mene još dete.
A supruga?
– Ona je navikla. Tako je otkako smo se upoznali.
Čime biste voleli da vam se bave deca?
– Nemam neka predubeđenja, ali znam za šta su talentovana. Moj Luka nije oduševljen školom, u startu vidim da je umetnička duša. Njegov život i nastup je gluma. Ima talenat za crtanje i za sebe kaže da je pravi Pablo Pikaso. Za razliku od njega, mlađa ćerka je više ozbiljan tip. Kaže, kad porastem biću ministarka policije.
Kada ste poslednji put išli na odmor s porodicom?
– Ima tome tri godine, pamtim jer sam tada poslednji put i bio na odmoru. Problem je što porodica ima svoj ritam. Deca imaju raspust, a često su raspusti u vreme praznika. Stalno sam bivšem ministru prosvete Žarku Obradoviću govorio da pomeri raspust, jer deca nisu kod kuće ni za Božić, ni za Uskrs. A ja jesam. Sav normalan svet ide s decom na raspust, a ja sam provodim praznike.
Šta biste promenili u životu da možete?
– Da budem oprezniji u kontaktima s ljudima.
Neostvarena želja?
– Da odem za svoj rođendan na novogodišnji koncert Bečke filharmonije..
