Tog dana, 21. maja 2007, odveli smo Anju na operaciju, želeći da njen život bude bolji, a od te zamisli ostao je večni krst i tuga. Pretrpela sam najveći gubitak koji majka može da doživi, a sad muž i ja moramo da trpimo šest godina da nam sudovi dube ranu, priča Ivana Grahovac, majka male Anje.
Suđenje lekarima zbog smrti trogodišnje Anje Grahovac, koja je preminula 2007. nakon rutinske operacije katarakte, moraće čak četvrti put da krene iz početka u Višem sudu u Beogradu jer je i poslednji, treći sudija prebačen na novu dužnost.
Anjin otac Aleksandar rezignirano kaže da mu je dosta do dolazi stalno u sudnicu jer je država uzela da tuži, a sada ne dopušta da se završi taj postupak.
ponovo na suđenju
– Ponovo smo došli na suđenje i samo su nas obavestili da sudija Jasmina Vasović neće moći više da sudi jer je prebačena u Apelacioni sud, te da se postupak odlaže na neodređeno vreme. Rekli su i da će novog sudiju, četvrtog po redu, izabrati do kraja godine, ali će i njemu biti potrebno vreme da se upozna s predmetom. Pitao sam da li postoji neki limit koliko sudija može da se menja na jednom slučaju, pa su mi odgovorili da nema zakonskih ograničenja – kaže za „Blic“ ogorčeno Aleksandar.
Njegova supruga Ivana kaže da se u sudnici seti svakog sekunda koji se desio pre šest i po godina.
– Očajna sam. Moja tuga, moja osećanja ne mogu rečima da se opišu. Pretrpela sam najveći gubitak koji može da doživi majka, a sad muž i ja moramo da trpimo i šest godina sudske nepravda, da pratimo kako se sudije smenjuju, a ceo proces razvlači, valjda dok krivci ne izbegnu kaznu. To je jedan život, a za Vuka i Ivu, koje smo dobili kasnije, moram da imam paralelni život – kaže Ivana.
Ona kaže da ne može sebi da oprosti što je Anju odvela na operaciju.
– Kao da sam joj odredila sudnji dan. Svako jutro se budim s tim osećajem krivice. Svakog 21. maja ustajem s tugom jer sam je ja odvela na tu operaciju, koja i nije bila neophodna. Danas bi bila živa i sedela bi pored mene, uživala u životu, a ovako je samo crna zemlja i spomenik s njenim likom. Svaki put kada je posetim na groblju, dođe mi da pljunem samu sebe. Imala je defekt s kojim je mogla da živi, da voli i stvori svoju porodicu. Ali roditelj kao svaki roditelj želi da pomogne svom detetu, da i ta mala katarakta bude uklonjena. Život bih dala samo da je tu, pa makar imala kataraktu na oba oka. Sada mogu da ćutim i da izjedam samu sebe – kaže Ivana.
Ona ne može da zaboravi kako je Anju uspavanu anestezijom dala lekaru.
– Dala sam je čoveku kome njen život ništa nije značio i kod koga nijednom nisam videla mrvu kajanja za grešku koju je napravio. Uzmeš je iz mojih ruku, staviš je u crnu zemlju, a pritom ne kažeš ni „izvini, kriv sam“ – kaže Ivana…
