STANjE je tako teško da nemamo prava na pesimizam. Ne pristajem na gustu maglu o kojoj sam, možda, govorio pre desetak leta. Ukoliko je naš položaj mučniji, utoliko imamo manje prava na očajanje – kaže za „Novosti“ Dragan Nedeljković, nekadašnji profesor Beogradskog univerziteta, kao i univerziteta u Bordou, Nansiju, osnivač Katedre za srpski jezik, književnost i civilizaciju na Univerzitetu u Strazburu i na Sorboni, prvorazredni predavač i znalac ruske književnosti.

Redovni je član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti u Parizu, savetnik u izvršnom telu Evropskog društva kulture u Veneciji, predsednik Srpskog centra Evropskog društva kulture, predsednik Srpskog narodnog pokreta Svetozar Miletić…

Kao angažovani srpski intelektualac svetskog glasa, i u 88. godini posvećen je traganju za nacionalnim identitetom našeg naroda i njegovom tumačenju, identitetom koji se na prelomu vekova, u dobu mračnih boja na evropskoj vetrometini, našao u nezavidnom položaju borbe za opstanak.

– Mi smo sledbenici evropskih humanista. Zar nam jedan od najvećih među njima, Johan Volfgang Gete, ne poručuje sa samrtničke postelje: „Više svetlosti!“ A u njegovom „Faustu“ smo pročitali i upamtili: „Volim onoga koji želi nemoguće!“ I naš uzvišeni pesnik kaže: „Neka bude što biti ne može, neka bude borba neprestana!“ Manje patetičan, smerni Ivo Andrić, neumoljivo nas obavezuje: „Naša sudbina na zemlji je sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja. Čovek je dužan da istraje u toj borbi i onda kada je potpuno bezizgledna.“

* Zna li Srbija kako u budućnost, u čemu bi mogla da pronađe ravnotežu?

– Srbija mora da se posveti svojoj budućnosti, da je tka, inače nema joj spasa. Nije lako naći ravnotežu, naročito nama, nedovoljno obdarenim za osećanje mere.

* Opteretila nas je komunistička ideologija, ali rekli ste da zakleti antikomunisti još robuju komunističkim zabludama?

– Dve plemenite ideje, ili zablude, opčinile su i našu elitu, a za njom, naš narod. Pre komunizma bilo je to jugoslovenstvo, kojim se opila naša istinska elita: Jovan Skerlić i Jovan Cvijić, Jovan Žujović i Slobodan Jovanović, Bogdan i Pavle Popović, moj veliki učitelj Aleksandar Belić, a ne zaboravimo ni tad još mladog Jovana Dučića i budućeg vladiku Nikolaja Velimirovića, sjajnu slikarku i plemenitu idealistkinju Nadeždu Petrović, koja je životom platila svoje ideale. Svi su oni, prožeti jugoslovenstvom, i te kako uticali na vladara i vladu Srbije, pa i na vojsku koja se žrtvovala za ideal jugoslovenskog bratstva. Kralj Aleksandar Prvi i Nikola Pašić samo su se odazvali na pozive srpske elite. A to je bio primer kako i prava elita može kobno da pogreši, praveći račun bez krčmara, ne udubljujući se u pobude južnoslovenske braće, na prvom mestu Hrvata, koji su imali jasan cilj da se iz tabora poraženih presele u redove pobedilaca, prevodeći Srbe žedne preko vode, koji će shvatiti tu igru kad već bude za to kasno.

* Nismo se opametili?

– Druga zabluda je komunizam, koji ne bi bio toliko privlačan da ga nije donosila slovenska, pa i pravoslavna Rusija. Bez predrasuda za komunizam su se založili predstavnici Hrvata i Slovenaca, tražeći da se uz pomoć komunizma izbore za sopstvena nacionalna prava, dok su srpski komunisti žigosali srpsko nacionalno čuvstvo, spremni i da ga se odreknu, po cenu nacionalne izdaje. Primer je to kako je put u pakao popločan uzvišenim namerama. I danas su posledice tog izdajstva i te kako prisutne. Srbi nikako da se povrate sebi, da služe sopstvenim interesima, ne prezajući da će se o nekoga ogrešiti. Otkud taj zacelo besmisleni kompleks praroditeljskog greha?

* Čini se da srpski narod ima neiscrpno strpljenje, trpi tolika lišavanja… Vidite li i vi Srbe kao mučenike novih vremena?

– Bez krivice krivi, Srbi danas jesu osuđeni na mučeništvo, na poniženja i zlostavljanja, na nemilost istorije.

* U čemu je istorijska tragedija pravoslavnog sveta?

– Srbi su najistureniji i najviše zlostavljani deo tragedije pravoslavnog sveta. Bitno je da sami ne doprinosimo toj nemilosti sudbine.

* Naš čovek, je, kako kažete, možda najduševniji u Evropi ali nije duhovan?

– Duševnost je naša vrlina, ali i naša ukletost. Da ne bi bila ukletost, treba da preraste u duhovnost, u to više svojstvo, koje izvire iz samosvesti, iz saznanja i kulture. Tu se otvara široko polje rada za srpsku inteligenciju, za srpsku crkvu, školu, prosvetne radnike i duhovnike, koji ne smeju biti samozadovoljni, lenji i nesavesni. Eto, sad smo imali mnogo krsnih slava. Oslobođeni narod je komotno slavio svoje krsno ime. Kako? Mnogo se jelo i pilo. A ko zna tropar svoga zaštitnika? Ni mnoge popadije ga ne znaju. (To sam proveravao.) U slobodi ne oskudevamo, ali sad treba raditi, prosvećivati i poučavati narod, podizati ga da se uzdigne do duhovnosti. Za sveštenstvo i, naročito, episkope ima zacelo mnogo posla, a ja verujem da će Njegova svetost naš patrijarh obeležiti svoje doba tim velikim i neodložnim prosvetiteljstvom, tim plemenitim naporom da se duševnost preobrazi u duhovnost.

Dakako, postoje časni izuzeci. Ja odlazim na bogosluženja u manastir Vavedenje. Hram je pun vernika, koji sa razumevanjem prate službu Božiju. To je mlađi ili sredovečan svet, dovode na bogosluženje i malu decu, ali je tu najmanje starih Beograđana. Iz tog, da kažem, elitnog kraja prestonice.

* Može li da se promeni tumačenje da su „srpska posla“ najgora moguća posla, da smo narod poraznih moralnih svojstava?

– Kriza elite izazvala je krizu nacije. To važi i za velike zemlje Zapada. Vidite ko vodi države? Nema sad državnika poput De Gola i Adenauera, Čerčila i Nehrua, koji su bili vrhunski intelektualci. Zavladao je prosek. Ne smemo pristati na ocenu da su danas srpska posla najgora moguća posla. Samosvesna manjina treba da se suprotstavi srozavanju vrednosti, koje su ugrožene. Treba odbaciti vulgarno shvatanje demokratije. Takva niska demokratija, slepa za vrline, ne treba da nas zanima. Ja sam pre za prosvećeni apsolutizam; ali se odmah javlja pitanje, a kako naći prosvećene despote? Nekad smo imali kneza Miloša. Za neke je on bio Miloš Veliki, a za mene je Miloš Grozni, uz napomenu da je Ivan Grozni bio vrlo značajan ruski car, odmah do Petra Velikog i Katarine Velike.

* Mnogi se plaše i kažu da ćemo ulaskom u katoličko – protestantsku Evropu, u svet antihumanizma, potrti svoj identitet. Kako vidite prolazak kroz ta vrata?

– Sve zavisi od nas. Pogledajte stanje u našem okruženju. Ko može da ugrozi opstanak zacelo minorne slovačke manjine? Sjajno se drže ti Slovaci iz Kovačice i Padine, na primer. Oni imaju svoj put, običaje i moral, drže do sebe, nikog ne ugrožavaju, niti njih neko ugrožava.

* Važi li i u našem slučaju misao Dostojevskog: „Što sam više Rus, tim sam više Evropljanin“?

– Saosećam sa Fjodorom Mihajlovičem. Slažem se s njim.

* Stoje li one reči Tagorinog upozorenja: „Evropska civilizacija je mašina drobilica. To je civilizacija naučna a ne čovečna“?

– Na svojoj koži osećamo istinitost Tagorinih reči, izgovorenih na Imperijalnom univerzitetu u Tokiju još u vreme Prvog svetskog rata. Ja ga često pominjem.

* Tvrdite li i dalje da Kosovo i Metohija nikada ne mogu biti izgubljeni?

– Često pominjem uzor Jevreja, koji su bili, ne jednom, prognani i raseljeni; ali su se dizali čeznući za obećanom zemljom. Posle mnogo stoleća stvorili su malu ali moćnu državu Izrael, koja igra važnu ulogu ne samo na Bliskom istoku. Ako duh nije poražen, nada ne umire. Ne samo i ne toliko nada. Dario Fo, italijanski dramatičar i nobelovac, usuđuje se da kaže: „Protivnik sam reči nada. Treba nastojati što manje upotrebljavati tu reč. Reč nada treba zameniti rečju volja. Ja sam pristalica volje, htenja, a ne nade“. Srbe treba da nadahnjuju takvi neuništivi narodi, koji nikad ne gube nadu, a imaju jaku volju da opstanu, da se ne predaju nemiloj sudbini. Naročito bih još naglasio: Na propast su osuđeni ne samo mali nego i veliki narodi ako su zaboravni. Zaboravnost je predvorje smrti. Ona ugrožava nas Srbe. Treba negovati pamćenje, koje je sama srž kulture.

Kosovo i Metohija neće biti izgubljeni ako mi nismo izgubljeni, ako ne potonemo u zaborav. Te zavetne zemlje biće opet, kad-tad naše, ako budemo imali daha za istorijsko trajanje.

* Kako vidite ulogu dijaspore?

– Ta uloga mogla bi biti ogromna, čak presudna ako bi se sa dijasporom vrlo prisno sarađivalo, jer u rasejanju je danas gotovo polovina srpskog naroda. Mi vidimo dragocene pojedince koji su mnogo učinili, i još čine kao svetionici dijaspore. Miloje Milićević je jedan od najznačajnijih, zatim Mihajlo Rundo, pa velika dobrotvorka Radmila Milentijević… A veliki uzor je dobrotvor koji deluje neprestano, ali se ne ističe. To je predsednik Društva srpskih domaćina Nićifor Aničić, koji živi u Južnoj Africi, ali je delotvorno prisutan u Beogradu i, ne manje, u svom zavičaju, nedaleko od Prijepolja. Nićifor pomaže na sve strane, po načelu da „ne zna tvoja levica šta daje desnica“, a daje neprestano i ne malo.

* Gde je mirna luka za srpski brod?

– Za nas Srbe sad je sudbonosno: kako da ovako razjedinjeni i često posvađani ipak nađemo taj spasonosni zajednički jezik. Kako? A bez njega nema nam spasenja. Odlazio sam u Švajcarsku, tu helvetsku konfederaciju, u kojoj zajednički jezik nalaze Germani, Italijani i Francuzi, čak i u zlo doba rata u neposrednom susedstvu. Zatekao sam se u gradu Bazelu, pred zdanjem opštine iz četrnaestog veka, na kojoj sam, na starom nemačkom, pročitao zapis, pravilo, gotovo zapovest, u svakom slučaju spasonosni putokaz. „Gde jedinstvo vlada – tu stanuje Bog!“ Čujte i ne zaboravite Srbi: Gde jedinstvo vlada – tu stanuje Bog. Pa i Vuk je zabeležio našu narodnu mudrost: „Gde je sloga tu je i Božiji blagoslov“.