Suština rata: četnici napadaju Nemce, a partizani s leđa napadaju četnike da bi osujetili napade na Nemce
Miloslav Samardžić je autor velikog broja knjiga sa tematikom iz Drugog svetskog rata. Pomenućemo samo neke:Draža i opšta istorija četničkog pokreta u 16 knjiga, Srbi protiv Vermahta − nepoznata nemačka dokumenta, Krvavi Vaskrs 1944 − Saveznička bombardovanja srpskih gradova… Samardžić je kao urednik lista Pogledi početkom devedesetih započeo iznošenje do tada nepoznatih činjenica o Draži Mihailoviću i četničkom pokretu, što je učinilo da ovaj do tada anonimni studentski list iz Kragujevca postane u to vreme jedan od najčitanijih nedeljnika u Srbiji.
Gospodine Samardžiću, kako objasniti toliku zainteresovanost zvanične Hrvatske i nevladinih organizacija u Srbiji za sudski proces rehabilitacije đenerala Mihailovića?
— Reakcije iz Hrvatske i njihove priče o antifašizmu deluju mi smešno jer se većina njihovih vojno sposobnih muškaraca do kraja rata nalazila u nacističkim formacijama. U proleće 1990. godine dao sam veliki intervju za poznati zagrebački magazin Start. Hrvatski novinari su me pitali: „Pošto ste vi počeli sa rehabilitacijom četnika, da li da i mi počnemo sa rehabilitacijom ustaškog pokreta i Pavelića?“ Ja sam im tada odgovorio: „Počnite; mi smo objavili nemačku poternicu za Dražom, a vi objavite nemačku poternicu za Pavelićem“. Naravno, zaćutali su, ali istine radi treba reći da su objavili ovaj moj odgovor u poznatom hrvatskom magazinu. Što se tiče NVO iz Srbije, reč je o bivšim komunistima na novom antisrpskom zadatku. Ovo im je samo jedna u nizu akcija. Naravno, treba imati u vidu da kod nas nije izvršena deboljševizacija.
Koliko suđenje Draži Mihailoviću ima veze sa aktuelnim suđenjima vojnom i političkom rukovodstvu Srbije u Haškom tribunalu, kao i sa suđenjem dr Vojislavu Šešelju, koje je u završnoj fazi?
— Bojim se da ima dosta jer je ono što je izneto u Hagu, naročito u procesu protiv Šešelja, isto što o njemu tvrde NVO, hrvatski predsednik i ostali. Ali nadam se da u krajnjem neće imati uspeha i da će pravda pobediti.
I u Hrvatskoj ali i u Srbiji se ovih dana vodi velika polemika oko rehabilitacije Draže Mihailovića. Protivnici sudske rehabilitacije komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini ističu da su četnici „sarađivali sa okupatorom“…
— Najpre dve napomene. Prvo, ispravan termin je Jugoslovenska vojska, kao i pre rata. Neokomunisti insistiraju na terminu JVuO, da bi sugerisali diskontinuitet. Postojala je samo interna podela na Jugoslovensku vojsku u emigraciji, u zarobljeništvu i u otadžbini, bez suštinskog značaja. Nije postojala Vrhovna komanda JVuO. Draža je bio načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske i vojni ministar Kraljevine Jugoslavije. Dnevni ratni bilten, izdavan u „slobodnim jugoslovenskim planinama“, zvao se Bilten Vrhovne komande Jugoslovenske vojske.
Dakle, postojala je država i postojala je vojska. Postojali su sve do kraja Drugog svetskog rata. Istovremeno, bilo je i drugih formacija, a među njima, i prema zakonu Kraljevine, koji je dakle važio dok je ona postojala, terorističke grupe ilegalne KPJ, zvane partizani. Sad imamo paradoks da Srbija uspostavlja kontinuitet sa tim terorističkim grupama, a ne sa Kraljevinom. Naime, socijalistička Jugoslavija postojala je od 29. novembra 1945, a i ova današnja vlast ponaša se kao da je ona postojala od 6. aprila 1941.
Druga napomena tiče se procesa rehabilitacije. On je po zakonu jednostranački i tiče se samo forme suđenja: je li bilo legalno ili ne. Odavno je dokazano da nije i Draža je do sada morao biti rehabilitovan. Sudskom raspravom o njegovom delovanju praktično se ponavlja suđenje, a suđenje mrtvom čoveku je pravni nonsens.
Da li su pripadnici četničkog pokreta sarađivali sa okupatorom?
— Dozvolite da opet dam jednu napomenu pre odgovora. U našim medijima se ovo pitanje, kao i pitanje ratnih zločina, postavlja sa tačke gledišta KPJ, a njena formacija ne samo što se posmatra kao zakonita i čak „narodna i oslobodilačka vojska“ već i kao uzor u svemu. Ukratko, ona je mera vrednosti. Međutim, komunisti su ušli u Drugi svetski rat u saradnji sa Nemcima i s njima su potom povremeno sarađivali. Takođe, jedina prava, suštinska i dugoročna saradnja, zasnovana na podudarnosti interesa, odigrala se između ustaša i komunista.
Neophodno je razgraničiti termine „kontakt“ i „saradnja“. Kontaktirao je svako sa svakim, a saradnja je krivično delo i bitna je samo u tom smislu. Dalje, tačno se zna ko određuje šta je krivično delo, a šta ne. Ne mogu partijska zasedanja ni legalnih, a kamoli ilegalnih partija, određivati šta je krivično delo. Dakle, nijedan organ Kraljevine nije ni Dražu ni pripadnike njegovih formacija oglasio saradnicima neprijatelja. Dok komuniste jeste. To je bilo jedno u nizu krivičnih dela koje su oni počinili, počev od partijskog rada u vreme okupacije. To je njihovo prvo krivično delo. Drugo je osnivanje partijskih oružanih formacija. Treće, to su masovna ubistva prema partijskom programu, kojih je samo u doba „Užičke republike“ 1941. bilo preko 1000 itd.
Kako protumačiti kontakte četnika sa okupatorima?
— Kao ratnu taktiku. Treba imati u vidu da je jedno rat protiv jednog neprijatelja, a drugo rat protiv više neprijatelja. Na području okupirane Kraljevine postojale su dvadesetčetiri različite formacije. Zato je Dražina taktika bila: kad god je moguće, koristiti jedne neprijatelje protiv drugih jer bi istovremeni napad na sve značio samoubistvo. Državni istoričari ovo ne znaju ili neće da znaju, već tvrde da je Draža bio nesposoban i da nije imao kontrolu nad svim svojim komandantima. Ako postoji slika nekog komandanta sa neprijateljem, oni prosto kažu da taj nije bio Dražin, da se otcepio, da nije slušao Dražu…
Na primer, tu ubrajaju vojvodu Đujića. A ja sam objavio knjigu Đeneral Draža − vojvoda Đujić, ratna prepiska, sa oko hiljadu radio-depeša koje su njih dvojica razmenili. Iz konteksta se vidi da ih je bilo još toliko (nisu sve sačuvane u Vojnom arhivu). Draža naređuje, Đujić izvršava, tj. na delu je klasičan odnos između nadređenog i potčinjenog. I to skoro svakog dana (dve hiljade depeša za dve i po godine).
Prema tome, samo ignorišući ove činjenice možete reći da Đujić nije bio pod Dražinom komandom. I naravno, oni ih ignorišu, jer postoji Đujićeva slika sa Italijanima.
O čemu je reč? Draža je naređivao iskorišćavanje Italijana u zaštiti srpskog naroda od Hrvata − prvo od njihovih nacističkih, a potom i od njihovih komunističkih formacija („Narodnooslobodilačka vojska Hrvatske“, koju su do 1944. većinom činili Srbi, što komunisti stalno ističu, skrivajući pritom ime ove formacije i naravno suštinu: da je bila pod komandom Hrvata). Srbi koji su uspevali da pobegnu ispred ustaškog noža u NDH u italijanski okupacionu zonu bili su spašeni od smrti.
Iskorišćavanje Italijana podržala je Jugoslovenska vlada na čelu sa Slobodanom Jovanovićem, odlikovavši glavne nosioce te politike. U dopisu o odlikovanjima stajalo je da se odlikovanje vojvode Jevđevića ne sme objaviti. Razlog: on je kao glavni nosilac politike korišćenja Italijana često viđan u njihovom društvu. Kada su saznali za njegov susret sa Dražom, Italijani su ga uhapsili. Tako da je pravilo: ako vidimo sliku nekog četnika sa okupatorima, to znači da oni nisu znali da je on pod Dražinom komandom, da su se pravili da to ne znaju, ili da on zaista nije bio pod Dražinom komandom.
Koji četnici nisu bili pod Dražinom komandom?
— Na primer, Pećančevi, s tim što su mnogi od njih napustili Pećanca i prišli Draži. Ili komandant Bosanskih četničkih odreda Rade Radić leta 1942, kada se slikao sa nemačkim generalom Štalom, nije bio pod Dražinom komandom. Razlog je bio taj što zbog stalnih nemačkih potera Draža još nije bio stigao da proširi svoju organizaciju na celu Bosnu. A da li je Radićev sastanak sa Štalom saradnja i izdaja? Ne. On je uočio da komunisti i ustaše vode politiku uništenja Srba u Zapadnoj Bosni, pozvao je Nemce i rekao im to. Tražio je odrešene ruke da njegovi četnici idu na partizane, a ne ustaše. Tvrdio je da će zavesti red i mir, što je odgovaralo i Nemcima, i oni su naterali NDH da potpiše onaj niz ugovora o primirju sa Radićem. Tako je u oblastima pod Radićevom komandom zaustavljen genocid, dok je, na primer, Kozara doživela užasnu sudbinu. Iz dokumenata se vidi da Radić i njegovi ljudi sve vreme i Nemce i ustaše smatraju neprijateljima, s kojima će se obračunati kad dođe njihov red, tj. da prosto sprovode jednu ratnu taktiku. Radić je osuđen na smrt zajedno sa Dražom, ali naš narodu u Republici Srpskoj je efikasno poništio tu presudu, dodelivši jednoj ulici u Banjaluci njegovo ime. Iskorišćavanje Italijana od strane četnika su inače 1942. godine podržali i Britanci.
Prema tome, čim postoje dva i više neprijatelja, imamo razne kombinacije, tj. različite taktike. U ratu 1991−1995. Vojska Republike Srpske se više puta sa Hrvatima borila protiv muslimana i sa muslimanima protiv Hrvata, dok su se njeni komandanti sastajali i sa stranim agresorima, od generala Veslija Klarka pa nadalje. Jedina razlika između te i situacije iz 1941−45. jeste što sada nije bilo komunista da sprovedu kampanju o saradnji.
Da li se i za kontakte komunista sa Nemcima i ustašama može reći da su bili ratna taktika?
— Svakako. Ali četnici nisu kontaktirali sa ustašama, već sa civilnim predstavnicima NDH i domobranima. Dok je direktno Pavelić slao svog visokog izaslanika Rušinovića Brozu januara 1943. O antisrpskim razgovorima Broz–Pavelić ostao je izveštaj partizanskog komandanta Vicka Krstulovića u njegovom legatu u Arhivu grada Beograda. A poznat je i izveštaj italijanske obaveštajne službe o tim razgovorima, koji je u Rimu pronašla i u jednoj knjizi objavila Smilja Avramov.
Postoji najmanje pet nemačkih dokumenata o borbenoj saradnji ustaške Crne legije Jure Francetića i 1. i 2. proleterske brigade pod komandom Koče Popovića i Peka Dapčevića protiv četnika proleća 1942. u Istočnoj Bosni. Ustaše su pritom snabdevale partizane municijom. Nemci pišu doslovce da se partizani i ustaše bore „rame uz rame“ protiv četnika. Dakle, u istoj liniji. Dva dokumenta iz ove serije objavili su i sami komunisti, u drugoj knjizi 12. toma Zbornika dokumenata NOR, s tim što oni reč „saradnja“ menjaju rečju „sadejstvo“. A nema nemačkog niti ma čijeg dokumenta, sem naravno komunističke propagande, da su se četnici i ustaše borili „rame uz rame“ protiv partizana. To je prosto bilo nezamislivo jer su ustaše i četnici bili najveći neprijatelji, kao što su i danas sinonim neprijatelja za Hrvate četnici, a za Srbe ustaše.
Dakle, kontakti četnika dovodili su do osujećivanja genocida, a kontakti komunista do velikih stradanja Srba.
Da li je Draža činio ratne zločine?
— Nije. Komunisti nisu uspeli da ga povežu ni sa jednim zločinom, pa su, što sada takođe skrivaju, poslali delegaciju u Nirnberg tražeći pomoć i saradnju. Naime, u Nirnbergu je tada uveden princip tzv. komandne odgovornosti, prema kojoj je komandant odgovoran za svaki zločin koji počini ma koji pripadnik njegove formacije. Međutim, Titovu delegaciju odbile su i zapadane i sovjetske sudije u Nirnbergu, s obrazloženjem da je Draža bio saveznički komandant, a da se po novouspostavljenom principu sudi pripadnicima Sila osovine. Mi i danas čujemo da se protivnici Dražine rehabilitacije pozivaju na Nirnberg, ali to je samo propaganda.
Kakav je Vaš stav prema ratnim zločinima počinjenim od strane četnika?
— Kao i prema svim drugim zločinima: da ih sve treba opisati, i ako je neki zločinac još živ da ga treba izvesti pred sud. U petom tomu knjige General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta ja sam učinio ovo prvo. Ukratko, četnici su ubili oko 2.000 hrvatskih i oko 8.000 muslimanskih civila, kao i oko 3.000 civila na teritoriji današnje Srbije, od kojih dve trećine po osnovu komunizma, a trećinu po osnovu saradnje sa okupatorom i zbog raznih kriminalnih dela (najčešće crne berze). Što se tiče teritorije današnje Srbije, većina likvidacija ne može se smatrati ratnim zločinom, jer je počinjena prema zakonima Kraljevine (Uredba o vojnim sudovima od 8. marta 1940. i Zakon o zaštiti države iz 1921).
Kako je Draža reagovao na ubistva civila?
— Kada je u pitanju Draža, ma koja komanda, ili oficir, postoje samo naredbe i mere da se sprečavaju odmazde nad civilima. Naime, Hrvati i muslimani su ubili na stotine hiljade Srba, tako da su mnogi Srbi živeli samo za osvetu. Naredbe i mere preduzete da se osveta spreči imale su efekta i zato postoji tako velika razlika u broju ubijenih Srba, s jedne, i muslimana i Hrvata, s druge strane. Komunisti ovo skrivaju, a, pošto nisu našli zločinačka dokumenta, sami su ih fabrikovali i stalno ih ponavljaju, sve do naših dana („Dražina“ instrukcija Lašiću, „Đurišićev“ izveštaj Draži u ubistvu 8.000 muslimanskih civila za nekoliko dana itd).
Podsetiću da je kod partizana obrnut slučaj. Postoje zločinačke naredbe J. B. Tita i uopšte sistem za ubijanje neistomišljenika, koji je i doveo do tako masovnih likvidacija. Državna komisija osnovana za istraživanje zločina komunista do sada je popisala 37.000 ubijenih Srba i 50.000 Nemaca i Mađara. Naravno, broj ubijenih Srba je znatno veći, ali ta komisija radi tako kako radi. Uglavnom, fakat je da protivnici Dražine rehabilitacije protiv jednog nevinog čoveka nastupaju sa pozicija nesumnjivog zločinca i nesumnjivo zločinačke organizacije.
Vi ste objavili knjigu Srbi protiv Vermahta, koja predstavlja zbirku dokumenata nemačkih oružanih snaga na prostoru Balkana i koja važi za pouzdanu istorijsku građu. Šta potvrđuju ovi dokumenti?
— Uz pomoć prijatelja, u Bundes arhivu u Frajburgu nabavio sam 640 stranica originalnih nemačkih dokumenata, koja istoričari socijalističke Jugoslavije nisu doneli u Vojni arhiv u Beogradu. Razlog: tu se opisuju četničke operacije protiv Nemaca, i to iz sata u sat. Najveća operacija vođena je septembra i oktobra 1943. Četnici su najpre od Nemaca oslobodili varoši na desnoj obali Drine (Ljubovija, Bajina Bašta) i u dolini Lima (Prijepolje, Bijelo Polje), a zatim Višegrad i Goražde, posle čega je uspostavljen front na liniji Mesići−Jabuka−Rogatica. Taj front su probili, potukavši Nemce, hrvatske ustaše, domobrane i muslimanske ustaše i zeleni kadar. Tada Nemci dovode 1. lovački puk iz centralne Bosne i 92. motorizovani puk iz Albanije. Oko 18.500 četnika ipak je uspelo da opkoli Sarajevo, a Nemci su očekivali pobunu ilegalaca i u samom gradu. Inače, oni su u Sarajevu samo Srbe smatrali neprijateljima i registrovali su samo srpski četnički pokret otpora, dok su hrvatske i muslimanske civile naoružavali. Tako da tek ova dokumenta pokazuju pravu sliku o filmu Valter brani Sarajevo.
Kako je okončana ta četnička ofanziva?
— Uočivši četničke uspehe, Broz naređuje da se njihove jedinice napadnu s leđa svim raspoloživim snagama. Tako četnike, koji su već bili izvršili artiljerijsku pripremu, a imali su relativno dosta topova jer su ih zaplenili, dva sata uoči napada na najisturenije ustaške položaje ispred Sarajeva na Sokolcu i u Podromaniji s leđa napadaju partizani. To je bilo pred zoru 22. oktobra 1943. Ovaj događaj inače najslikovitije opisuje suštinu rata: četnici napadaju Nemce, a partizani s leđa napadaju četnike da bi osujetili njihove napade na Nemce. Partizanskih ofanzivnih operacija protiv Nemaca do dolaska Crvene armije jednostavno nema. Nema čak ni planova za te operacije. Ono što oni ističu, „Vajs“, „Švarc“ itd. – to su ustvari nemačke operacije protiv njih. Borbu su prihvatali prosto jer nisu uspevali da je izbegnu.
Zanimljivo je napomenuti da su oktobra 1943. Nemci uočili partizanske pokrete prema četničkoj pozadini, ali su smatrali da partizani zapravo idu u pomoć četnicima, da ih zajedno napadnu. U to su verovali jer su i kod jednih i kod drugih bili britanski oficiri…
