Nasilje – posledica (ne)vaspitanja ili kolateralna šteta načina život

Često, u svakodnevnim „iskakanjima iz koloseka“ pomalo zapnem. Zastanem, zapravo. Osetim se kao da sam na drugoj planeti, kao da ne pripadam ovde i steknem utisak da se svakodnevica čiji sam svedok, dešava, zapravo nekom drugom. Razlog tome verovatno leži u neprihvatanju činjenica koje su iz dana u dan sve užasnije, kao i u nemogućnosti percepcije određenih obrazaca ponašanja, (ne)vaspitanja, življenja…Sve je suštinski „namešteno“ tako da funkcioniše naopako, da se na svakom koraku dogodi neka šteta, koja ne da se ne može popraviti, nego se u takvom sistemu samo pogoršava.
Na pragu zrelih godina suočila sam se sa raznim istinama kojih ranije uopšte nisam bila svesna. Ne znam da li je to tako trebalo, ali se upravo tako dogodilo. Jedna od tih istina je da živim u gradu u kojem je nasilje toliko učestalo da je postalo bukvalno imperativ načina života za dobar deo stanovnika. S obzirom da se u jako kratkom roku desilo niz nasilnih radnji, pokušala sam da, sa sociološkog aspekta, pronađem uzrok tome i shvatim šta se zapravo u mojoj okolini dešava i da li postoji način da se postojeće stanje promeni. Onda sam malo dublje analizirala svoje okruženje, pogotovo ono u kojem se susrećem sa mladima, i zaključci do kojih sam došla su me, u bukvalnom smislu te reči, užasnuli.
Prvo, da bi se pojava nasilja sprečila, smanjila, ili bar ublažila, ljudi bi morali znati šta ono zapravo znači i prepoznati ga kada se ono u neposrednoj blizini dogodi. Nasilje, po definiciji, podrazumeva upotrebu sile kao akta agresije kojim se povređuju osobe ili uništava vlasništvo. Znači, bilo koji vid uznemiravanja, ugrožavanja, povređivanja, sve ono zbog čega se osoba oseća ugroženo je, zapravo nasilje. Ono što ne morate da trpite. Sa čim morate i dužni ste da se borite. Da zaštitite sebe i osobe za koje ste odgovorni.
Drugo, u ovoj sredini velika većina ljudi uopšte nije svesna pređašnjeg. Situacije koje su se dogodile u proteklih par meseci su krajnje i kritične, ono što se svakodnevno dešava, a što se donekle smatra „normalnim“, je zapravo jedna gomila užasa čiji su produkt upravo te situacije. „Normalno“ je da se tinejdžeri na sred ulice gađaju školskim torbama, da upućuju jedni drugima takve reči od kojih se kosa na glavi diže, „normalno“ je da se na javnim mestima „muškarci“ nepristojno obraćaju osobama ženskog pola, da ih etiketiraju onako kako oni misle i onda to javno iznose bez kazne, naprotiv, sa odobravanjem. „Normalno“ je da kada se zbog prethodne situacije dogodi tuča, dobar deo građana, bez imalo savesti i svesti o odgovornosti i težini svojih reči, optuži upravo osobu ženskog pola, jer eto, pobogu, šta će ona tada tu..“Normalno“ je da svako daje pravo da sudi svakome, da obeležava i ugrožava elementarna ljudska prava onog drugog, neretko iz nacionalističkih i šovinističkih pobuda. Sve je to, dragi moji, nasilje, i to teži oblik.
Treće, svaki vid ponašanja koji se ne uklapa u obrazac mudrih glava koje su ga smislile, nailazi na vid neodobravanja i davanja raznih mišljenja koje apsolutno niko nije tražio. Tako ćete u ovom gradu često doći u situaciju da vam neko u sred bela dana drži predavanje o vašem sopstvenom životu, o tome da nešto treba da radite ovako a ne onako, da bi trebali možda ovde da pojačate a onde da smanjite, da bi ono što vi vidite belo zapravo trebalo da vidite crno, itd. Onda ćete i u sred noći doći u situaciju da neko da sebi pravo da vam se obrati na način koji vam uopšte ne prija, da vas tretira onako kako vas on vidi i uopšte ne čuje ono što vi na to imate da kažete.
Sve je ovo dovelo do teške akumulacije frustracije, koje toliko ima na svakom ćošku da je prosto poprimila ljudski oblik. Deca, tinejdžeri, zrele osobe, svi su postali toliko isfrustrirani jer najmanje osluškuju sebe, ne prepoznaju svoje potrebe, pa samim tim ni potrebe drugih. Nasilje je samo kolateralna šteta onoga što se u ljudima zapravo dešava, a što oni projektuju na svoj način života. Zato je ovde, izgleda, postalo opasno kretati se slobodno i uživati elementarna ljudska prava. Žalosno.

Selma Huric, profesorica u Ekonomsko – trgovinskoj skoli u Prijepolje