U povratku s mora, zadojena rodoljubivim zanosom, preslišavala sam decu poznavanjem nacionalne istorije.
Usporenim pokretima mangupi su vadili slušalice iz ušiju, praveći se da nisu čuli pitanje, a ne bi li dobili na vremenu i prizvali ono malo knjiškog znanja što im je ostalo.
Kako na raspustu, još umorni od puta, u prvi mah da se sete gde je to Crni Đorđe poveo Srbe protiv Turaka i kada je to lukavi Miloš procenio da je najbolje podići ustanak?!
Put preko Topole, kroz brda i brežuljke, pun zelenila i bostana nije mojim pospanim tinejdžerima probudio bilo kakvu zainteresovanost.
Ali, ja nisam poklekla pred njihovom ravnodušnošću što prolaze kroz rodni kraj svoje majke – kroz ustaničku Srbiju!
Naprotiv, na moje insistiranje, a uz njihove uzdahe i kolutanje očima, zaustavljali bismo se pored tezgi sa bostanom i breskvama, dok sam ja hvalila vrednoću i poštenje mojih Šumadinaca.
Ipak je taj pijačarski pristup rodnom kraju za njih bio lakši za izdržati nego da se ostvarila očeva „pretnja“ da će ih mama povesti u obilazak svih deset manastira Ovčarsko-kablarske klisure!
Pretovareni tako gajbicama sa šljivama i toplim lubenicama nismo ni sanjali da se u toj, vrelinom uspavanoj Šumadiji, negde u nekoj seoskoj kući zakriljenoj listopadnom šumom može nabasati na islamske ratnike.
Ajde da nas je to zateklo u Prijepolju, ali nadomak mog Aranđelovca, e to bi zaista razbudilo omladince u našem porodičnom automobilu. Da su to znali, adrenalin bi im skočio.
Slika vehabija, etničkog Srbina, zaraslog u prepoznatljivu bradu, zainteresovala bi čak i beogradske dečake i devojčice u godinama kada se bave samo sobom i svojim hormonima.
Da, to je zaista vest – vehabije u Šumadiji! Na tom scenariju bi i Holivud od akcije mogao da pozavidi.
Mogli bismo tako samoironično da govorimo u nedogled, ali ova nova slika Šumadinaca, makar samo jednog jedinog, trebalo bi da zabrine ideologe nacije mnoge više od toga da li će jedan od „stubova srpstva“ fudbalski klub Crvena zvezda preživeti ili ko će nam umesto Dinkića ubuduće voditi državne finansije.
To da je Srbin i pravoslavac po rođenju prešao u radikalni islam tako što ga je ćerkin muž musliman preobratio u Muhamedovog ratnika, to bi moglo i trebalo više da zabrine i od toga da li ćemo jezero Gazivode u celosti da predamo kosovskim Albancima ili ćemo napraviti neki malo manje upadljiv porazni dogovor.
Jedno je kada narod gubi pare, pare se mogu zaraditi. Teško je kad se teritorija prepušta jačima, ali nove istorijske okolnosti i novi jaki saveznici i vera u sebe mogu je povratiti.
Najteže je kad jedan narod počne da gubi identitet. Ko je, od koga je potekao, koje su ga kosovke devojke napojile, šta sada predstavlja u globalnom šarenilu nacija i kultura, ko ga vodi i čemu kao pojedinci i kolektiv težimo, to su pitanja od suštinskog značaja za opstanak jednog naroda. Više od autoputa, od prosečne statističke zarade ili procenta zaposlenosti.
Da to ne znaju misleći Nemci, ne bi nam u jednoj od svojih tačaka uslovljavanja postavili i onaj, samo u prvih mah nejasan zahtev, da vlada u Srbiji mora da poradi na izmeni svesti kod neposlušnih Srba. Onih što veruju da nam i bez EU ima života.
Kad su savremenim kvazidemokratskim jezikom formulisali ovaj Gebelsov pristup podjarmljivanju, Merkelova i njeni savetnici sigurno nisu imali u vidu vehabije, s kojima i velika Nemačka ima problema, ali kad je duhovni prostor jedna neomeđena čistina, nju zaposedne onaj koji prvi naiđe, makar ne garantovao posao i platu, već „samo“ neuhvatljivu ideju vere.
