Druga strana
Pakao srpskih bolnica
Ko je imao nesreu da upozna srpske
bolnice iznutra, svakodnevni pakao izvan ovih ustanova lake e mu pasti. Ako
iv doe kui. Zapravo, nita tako ne govori o ubitanom gaenju osnovnih
ljudskih prava u Srbiji kao to govori odnos drave prema bolesnicima. Toliko
brutalnosti nije bilo ni u logorskim bolnicama za vreme oba svetska rata…
Milica Grabe
U veini zdravstvenih ustanova u Srbiji
nedostaju anesteziolozi, kardiohirurzi, radiolozi, pedijatri, ali i medicinske
sestre…Ve godinama, iz Srbije odlaze ovi kadrovi traei posao u Evropskoj
uniji i van nje. Odlaze itavi specijalistiki timovi, tako da ih danas ima od
Ljubljane do Frankfurta, od Berlina do Pariza. Ne postoji vei zdravstveni
centar u Srbiji koji ima dovoljno strunih kadrova. Urgentnom centru u Beogradu
nedostaje ak osamdeset lekara i 200 medicinskih sestara. Samo u bolnici u
Kikindi nedostaje tridesetak lekara! Deja bolnica u Valjevu se bukvalno
raspada. Bolnica u Loznici nema dovoljno klima ureaja, u apcu nedostaju
aparati za dijalizu, Kliniki centar Ni, glavna zdravstvena ustanova za
blizu dva miliona korisnika zdravstvenih usluga iz jugoistone Srbije,
raspolae sa 1.465 bolnikih kreveta, a u ovoj ustanovi godinje se, u proseku,
lei oko 57.000 pacijenata…
Graani Zrenjanina davali su za izgradnju
nove bolnice samodoprinos vie od 25 godina, i ona ni do dana dananjeg nije
zavrena. Mada je skupljeno skoro pedeset miliona evra, ovaj „Skadar na Begeju“
kako ga tamo zovu, danas radi samo sa pola svog realnog kapaciteta. Ukratko,
haos, siromatvo, beznae i tuga, to je slika srpskih bolnica danas.
Pojedine bolnice u Srbiji vie lie na scene iz
filmova strave i uasa. Kamere reimskih televizija tamo nikada nisu zavirile,
da javnost ne vidi svu bedu i dno do koga je dovela kriminalna politika
stranakih skakavaca. Jedna od najrunijih slika svakako je ona iz Klinike za pedijatriju
Klinikog centra u Kragujevcu. Zbog nedostatka toaleta, deca su prinueni da
idu do susednog ulaza u kolski dispanzer ili da koriste park iza zgrade.
Ministarstvo zdravlja za ovo „nikada nije ulo“, i jo ih nije bilo
sramota da to javno saopte. U samom Klinikom centru u Kragujevcu, dotrajale
su instalacije, kvarovi na skupim aparatima su redovni, neki od njih nikada i
nisu radili…Oprema u jednoj od tri operacione sale bolnice u Prijepolju vie
lii na dobar muzejski eksponat nego na opremu za bolnicu XXI. veka.
Neverovatno zvui podatak da su u upotrebi i dalje operacioni
sto i lampa, sa kojima je poznati hirurg dr ivko Petrovi operisao slepo crevo
prvom pacijentu 13. maja 1961. godine! Oprema za optu anesteziju je stara pola
veka. Jo neverovatnije zvui podatak da u etiri optine (Prijepolje, Nova
Varo, Priboj i Sjenica), postoje samo etiri hirurga! U bolnici u Kruevcu,
pacijent mora sa sobom da ponese pidamu, jer ih u ovoj ustanovi nema.
Epidemije infektivnih bolesti u bolnikim
ustanovama irom Srbije, redovna su pojava. Ali, isto tako, tragina je slika
stanja u srpskim bolnicama kad je u pitanju nedostatak osnovnih sredstava za
rad.
Sa druge strane, u prethodnih dvanaest
godina samo je iz javnih finansija za zdravstvo potroeno preko petanest
milijardi evra, a da niko ne zna gde je taj novac potroen. Jer,
prema kvalitetu opremljenosti i kadrova, Srbija je na samom
evropskom dnu. Sa tih petnaest milijardi evra, da nije bilo pljake, ali i bahatosti i
neznanja, mogao je svaki vei grad u Srbiji da ima supermoderan bolniki
centar. Tako Srbija i dalje, uprkos zastraujuem broju malignih bolesti (meu
najviim u Evropi) od kojih godinje oboli 33.000 ljudi, a
umre proseno oko 20.000, nema ni dovoljan broj aparata za zraenje, ni adekvatan broj onkolokih centara. Zbog svega
toga, najvei broj obolelih nikada ne stigne na radioterapiju ili neki drugi
tretman koji bi barem dao nadu da e bolesnik ostati u ivotu. I u dijagnostici
je slina situacija jer nam nedostaje
jo neutvren broj skenera, mamografa i drugih sredstava, a zanemarena je i
epidemija kardiovaskularnih bolesti, pa Srbija nena ni dovoljno hirurkih sala
i specijalista-kardiohirurga.
Odgovornost
za ovakvo stanje snose svi ministri u poslednjih dvanaest godina i sve
politike koalicije koje su sklopljene u tom periodu. Ali, smene ministara
deavale su se samo kad to politikoj kombinatorici nije odgovaralo. Za ovakvo,
slobodno govorei, zloinako ponaanje, krivica ne treba da zastareva. Nikad
nije kasno da na optueniku klupu sednu i Tomica Milosavljevi i Slavica
uki-Dejanovi ali i mnogi drugi koji su „drmali“ srpskim zdravstvom
i bolnikim ustanovama. Neki od direktora zdravstvenih ustanova bili su predmet
bezuspenih istraga zbog ogromnih pljaki, i danas etaju kao slobodni ljudi
ili i dalje upravljaju zdravstvom. Zapravo, zdravstvenom mafijom.
Uprava srpke
kiminalistike policije ima, najmanje 200 krivinih dosijea onih koji su
upropastili srpsko zdravstvo. Samo nema volje da ih tuilatvo izvede pred sud.
Je oni za sada priznaju samo sud svoje partije. A voe partija su najgori olo
i lopovi.
