Након 20 година радног ангажовања у Текстилном комбинату „Љубиша Миодраговић“, од којих је 18 година радила на пословима сменовође, Вера и њен супруг остали су без посла пре 15 година. Да би школовали и на прави пут извели тројицу синова остали су на селу и почели да се баве искључиво пољопривредом. На надморској висини од око 900 метара и 25 километара удаљености од Пријепоља, живот у Брајковцу нимало није лак.
Држиш стоку, а немаш промета. Сад и ова малина. Мучимо се. Дођу деца, нарочито лети када је косидба, помогну нас добро. Друго се боримо сами – каже Вера Баковић, која није хтела да спутава децу да остану у селу јер, како каже, нема овде перспективе.
Док су радили, имали су сигурну плату и лепо се живело, а сада и оно што произведу, тешко се пласира на тржиште.
Живимо помало од стоке, помало од сира. Сејемо ми овде свашта: пасуља, кромпира, лука…све што можемо, тако да имамо и за нас и за децу. Углавном животаримо. Деца помогну када год треба. Дају неки динар увек када затреба. Ма нека се настави овако, него најгоре што здравље полако попушта, али добро – задовољна је Вера, упркос свим недаћама које је притискају.
Верин радни дан траје и више од 16 сати.
Устајем у шест, углавном свако јутро у исто време. Са супругом попијем кафу, онда он иде код оваца, а ја идем код крава. Док намирим њих, док почистим шталу, помузем краве, док су биле свиње и њих намирим и већ прође пола дана. Хоћеш да спремиш нешто да се једе, некад да очистиш, увек има и посла на пољу… ма посла увек има тако да немам слободног времена по читав дан. Увече кад дођеш не можеш понекад ни да вечераш од умора. И тако сваки дан све исто – каже Вера.
Жене на селу имају веома важну улогу у економском опстанку своје породице.
Пожртвована супруга и мајка, Вера је свој живот подредила деци и унуку који јој увек измаме осмех на лицу.
Живим за ту децу. Они нам често дођу. Унук нам, такође, дође понекад. Када смо припремали дрва он нам је помагао, он хоће све да види…ма то нам је највећа срећа и разговор – са осмехом прича Вера и додаје да када су могли најбоље да живе и када су створили неке услове за добар живот, задесила их је несрећа када јој је супруг остао инвалид.
Статистика показује да велики проценат становништва у Србији живи у руралним подручјима која имају лошу инфраструктуру, удаљена су и неповезана. Бољем путу за Брајковац нада се и Вера, јер би им олакшао свакодневну комуникацију са потенцијалним купцима за своје производе.
Опширније у видео прилогу:
The post Радни дан на селу Вере Баковић – Увече кад уђеш у кућу од умора не можеш ни да вечераш appeared first on ForumInfo.rs.
Izvor: Forum Info Prijepolje
