S.O.S

Podeli vest:

Facebook
Twitter
LinkedIn
WhatsApp
S.O.S
Grad PrijepoljeGrad PrijepoljeGrad Prijepolje
MARKETING

Светлана Лукић: Прошле недеље смо за овим столом разговарали о суђењима за ратне злочине пред домаћим судовима, и јако тешко пада то сазнање колико је људи у томе морало да учествује. Дакле, не само оних петорица што су добили по 2.000 динара да закопавају лешеве, него онда тужиоци, него онда судије, него онда лекари и тако даље.

Е сад, када разговарамо о насиљу над женама и над децом, поготову о тим најдрастичнијим видовима насиља, такође човек када погледа тај ланац људи и институција који су укључени и којима је у опису посла да доведу у неке иоле мање оквире, заправо видите да један цео систем заказује годинама. Извињавам се свима што ћу да цитирам Вучића, који је рекао пре неколико месеци, отварајући једну фабрику неког турског инвеститора: „Турци, чувајте наше жене, то су добре жене и породичне жене“, ваљда алудирајући на то да је Турска земља у којој има јако много убистава жена.

Ја сам стицајем околности, спремајући се за ову емисију, погледала: заиста, годишње у Турској буде убијено 300 жена, али кад видите да је то држава од 80 милиона становника, онда испада да у Србији, ако се узме тај просек између 30-35 жена које су код нас убијене сваке године, ми смо гори него та Турска коју он упозорава да чува наше жене. Мрежа жена против насиља је објавила саопштење поводом насиља, па да кренемо од насиља на телевизији у ријалитима, зато што су ту умешане и морале би бити умешане државне институције, као што је министарство за културу и информисање и као што је фамозни РЕМ.

Тања Игњатовић: То што се дешава у тим ријалити програмима, на шта је Мрежа реаговала, не сада први пут, већ неколико пута раније, јер чини ми се да је то био 3. случај где је било експлицитног насиља. У она два прва кад је Мрежа реаговала, мислим да су се у оба случаја тужиоци огласили ненадлежним, а такође и кад се десило оно убиство након ДНK емисије, значи када ви заправо имате на сваком месту како упалите телевизор – од ријалитија где се дешавају разне врсте простаклука, до експлицитног сексуалног и физичког насиља, преко других програма где имате експлицитно политичко насиље, у парламенту, на улицама, на стадиону, у школама.

Ми смо направили климу у којој појединачни аспекти доношења једног доброг закона, закона који треба да превенира насиље – после две године ми можемо да кажемо да имамо велики број пријава насиља, да имамо велики број хитних мера, да овај закон вероватно делимично решава насиље ниског интензитета, насиље које је у најави, могуће насиље. И наравно, имамо системску грешку: да овај закон не решава проблем насиља које је озбиљно, тешко, са последицама које су тешке и са убиствима, као што нам показују ових сад неколико случајева убистава, пре свега мислим на Нови Сад и Београд, где су институције знале, где су се жене обратиле за помоћ, где је то било регистровано, и где ипак нису направљене добре процене.

Вања Мацановић: Процена је лична, зависи од сваког професионалца понаособ, и сад се поставља питање како је могуће да је током свих ових година ти исти професионалци нису ништа научили, како увек на истом месту се деси грешка, како је могуће да неке ствари се не виде, како после новинари када извештавају о томе да се десило убиство онда могу и да кажу, сад за овај последњи случај, да је он син окорелог криминалца и да је та кућа у којој је она живела, па није свих ових година пријављивала насиље, опасана зидинама и камерама, и онда вам заменик тужиоца у ТВ емисији износи податак како је она њега знала од детињства и просто га није раније пријављивала, могла је да зна какав је он. Па није могла, управо о томе се и ради, зато што кад си са неким толико дуго у вези, вама је онда у ствари много теже да пријавите насиље и то је оно што професионалци никад не разумеју.

Другу ствар коју не разумеју јесте да се ризик да ће се насиље наставити повећава оног момента када је она њега напустила, да се не смањује. Они мисле да ако је она отишла код својих и они су изрекли хитну меру забране приласка и контактирања, да је тиме смањен ризик. Па није. Океј, ако није могло ништа друго да се уради у том случају, из разноразних разлога, ок је да постоји макар нека мера која ће да ограничава његово поступање које је он поштовао, како пише у новинама, али је питање шта је урађено за тих 30 дана колико је била та мера на снази, шта је Тужилаштво даље радило у том случају, да ли је ту поднета кривична пријава.

Ми не видимо да се о томе прича, не видимо да држава жели да преиспита ове случајеве. Ми сваки пут молимо да се направи посебно тело, независно тело које ће да преиспита сваки овај случај убиства тамо где се то убиство десило – у општини, у граду где се убиство десило – како би институције из овога што се десило научиле где су направиле грешку, да се следећи пут то не понови. Ми немамо то учење из грешака, и то је оно зашто нам се стално дешава висок број убистава жена.

Светлана Лукић: Kад кажете „професионалци“ на кога најконкретније мислите?

Вања Мацановић: Прву процену у ствари ради полиција по Закону о спречавању насиља у породици, али полиција у тој процени није сама, они су у сталној вези са Тужилаштвом. Полиција по закону има једну листу, 8 питања која треба да попуни и у складу са тим да процени ризик. И сад, за хитну меру је довољно да постоји само један одговор ДА на тој листи од 8 питања. Али оно што они нису научили, што није имао ко да их научи јер је едукација полицијских службеника за овај закон била изузетно лоша, била је теоријска а не практична у смислу да се они обучавају вештинама, нису их научили шта су ти знаци високог ризика, шта је то где је морало да се уради нешто више без обзира што је неко први пут пријављиван, без обзира што није имао неки кривични досије пре тога, нека друга кривична дела, али имао је нешто друго, имао је, што ми видимо на овом конкретном случају београдском – имао је ту доступност илегалног оружја.

Ако је његов отац био због тога процесуиран или није био процесуиран, имају забелешку, сад се види из новина, сигурно му је илегално оружје било доступно и то је та, ми то кажемо: црвена заставица. Друга ствар коју су такође могли да ураде јесте консултација са центром за социјални рад. Овај закон такође каже да полиција када ради ту процену ризика, треба да се консултује са центром за социјални рад. Оно што ми видимо у реалности то је да центри за социјални рад полицији нису доступни, нарочито не накод радног времена и то је озбиљан проблем; министарство за рад и социјална питања није разрешило тај проблем дежурства центара за социјални рад и на који начин дежурни радници центра одговарају на позиве полиције и тужилаштва.

И друго питање јесте питање тужилаштва који од републичког тужилаштва нису добили исту ту листу питања коју и они морају да проверавају сваки пут, јер полицајац може тужиоцу нешто да каже и да му саопшти на одређени начин, али тужилац је такође дужан да пита све оно што му полицијски службеник није рекао. И ми видимо да се грешке дешавају на томе шта је полицијски службеник пренео дежурном тужиоцу и да ли је дежурни тужилац поставио питања. Тамо где дежурни тужиоци постављају питања, тамо тешко да овако нешто може да се деси. Али ми нажалост имамо дежурне тужиоце који не знају феномен, који су дежурни али нису прошли едукацију по овом закону, који исто не знају шта значи процена ризика, тако да, то су ти професионалци који су први у интервенцији. Док се дође до суда, прође одређено време.

Адриана Захаријевић: Мене је, док смо разговарале, подстакло ово да размишљам о некаквој историји женског организовања, које је увек између осталог било и организовање око безбедности жена, и занимљива ствар у вези са том историјим организовања је да ви увек имате тај потентни парадокс, са једне стране између неке врсте потребе феминистичког или женског покрета које се упућује ка држави, где се од државе очекује да држава буде та која ће реаговати, која ће помоћи, која ће донети добре законе, дакле, од 19. века до данас; и са друге стране, неку врсту скепсе да је држава тај добри патријарх, јер заправо ви се на неки начин склањате од доброг патријарха у породици, желећи неку другачију врсту односа, и онда га на другом месту тражите у држави. Чини ми се да у оним ситуацијама када држава није добар патријарх, када знамо да држава није добар патријарх, то цивилно друштво, па самим тим и онај део у којем су жене заступљеније или у којем су неки интереси које женске организације профилишу заступљеније, ви тада тражите да се свако од ваших грађана третира на равноправан начин, да се уваже одређени проблеми, одређене специфичност… дакле у тим ситуацијама када држава није добар патријарх, заправо чини се да се ови захтеви о којима говоримо, много лакше виде.

У овој ситуацији, у којој је једна врло важна особа у Влади Србије у овом тренутку, која је и жена и која је, мислим на министарку Михајловић, која је заиста самопрокламовано за женска права и врло је јасна у тим својим исказима – дакле, када имате ситуацију да држава на различите начине своје лице показује као да је за ово исто о чему ми говоримо, а са друге стране имамо реалност која се томе у потпуности опире, која банализује ове проблеме, тривијализује их – и ту смо на РЕМ-у, на свему овоме од чега смо и почеле заправо – онда се питате како је могућ такав парадокс. А заправо је он некако од почетка ту.

Светлана Лукић: Видела сам да је саопштио кабинет министарке, односно координаторке за безбедност или већ шта је она, понекад се огласи као и у том својству, и огласила се последњи пут поводом овог истраживања које је радио ОЕБС и занимљиво је, на промоцији резултата тог истраживања, министарка Михајловић је рекла: „16 милиона жена у југоисточној Европи трпи неку врсту насиља“. Тиме је као покрила насиље у Србији, није имала о томе бог зна шта да каже. По том истраживању које је ОЕБС урадио, 85% жена сматра да је насиље над женама учестало у Србији, али 29% њих сматра да је то породична ствар. И због чега ви мислите, ако су тачни ти подаци, да толико жена мисли да је то породична ствар, да ли је то опет индуковано од негде. Тврди се да је мање од 10% жена спремно да пријави насиље.

Тања Игњатовић: Вероватно су тачни подаци, јер ми заправо већ две деценије на различитим истраживањима на репрезентативном узорку, различитим методологијама добијамо врло сличне податке. Не видим ни начин на који би више жена веровало да то није приватна ствар, у овом контексту у коме смо ми говорили; дакле, у оном контексту који се посредује кроз образовање и кроз породицу и кроз медије. Дакле, он је отприлике сагласан и потврђује тај један дубоко патријархални образац и онај који заправо нормализује ту врсту злоупотребе моћи. Дакле, како објаснити да нам образовни систем већ две деценије одбија да системски уведе ове теме од вртића до факултета?

Ми овде причамо о екстремном насиљу, о тешком насиљу; срећа, понекад заборавимо да кажемо да један велики проценат жена заправо разреши ову ситуацију уз помоћ своје неформалне мреже, тако да се никада не обрати институцијама, и да је то стварно срећна околност, зато што ако би све се обратиле институцијама, ја мислим да би се нама систем потпуно распао. Али с друге стране не знам шта може да изненади у том податку да жене не пријављују, зато што заправо постоји озбиљан ризик када пријавите да са ове друге стране седи неко ко не разуме о чему ви говорите, ко сматра да то што говорите није довољно озбиљно него је то обичан сукоб, да жене обично претерују, преувеличавају или чак имају намеру да остваре некакву добит.

То вам се често може десити и када је у питању кривични поступак, али и у овим парницама за развод брака, за поверавање деце; чак и ако вам центар или полиција и призна да се ради о насиљу, када дођете на поље родитељства, те родитеље третирају на исти начин као да оно насиље није ни постојало, тако да та жена онда нема шансу да се спасе, да се заштити ако има малолетну децу коју отац има право да виђа и преко те деце и тог виђања, може да је малтретира бескрајно дуго. Значи, систем је пре свега врло здушно позивао да се пријави. С друге стране да постоји ризик да ако с друге стране не седе они који ће знати шта да ураде са тиме, шта да ураде када процене да се не ради о ниском ризику и насиљу које је у могућности, тек на почетку, него да се ради о озбиљном, шта онда треба да уради и да ли има све на располагању да уради. Дакле, има у законима, него да ли има у оним механизмима који подразумевају примену тих закона.

Ово што је Вања рекла: дакле, мени није јасно зашто наше институције одбијају да ми седнемо једном, не овако, пред камерама, него у неком експертском састанку у коме бисмо сваки од ових случајева детаљно прошли да видимо где су ту ти елементи који се системски не препознају, јер ми имамо ове случајеве годинама уназад. Сваке године имамо бар један до два догађаја који су драматични и који су по истом обрасцу. Немогуће је да се из тога нешто не научи. Ако не учимо онда ја једино што могу да закључим, да људе није брига. Kад смо већ почели да поредимо државе, Србија има два пута већу стопу убиства него, рецимо, Француска и Немачка, 3 пута већу него Шведска, чак можда и више.

Ја сам неколико дана била у Шведској у министарству здравља и социјалне политике, они имају 10 милиона становника и на тој презентацији су рекли: ми смо врло забринути, имамо отприлике годишње 11 убијених жена и формирали су агенцију која се систематски годинама бавила тиме да установи где они то греше; не само у интервенцији; где греше у образовном систему, где греше у информативном, где греше у сваком аспекту друштва, од чега почињемо да мењамо. Оно што ми заправо не можемо, ево сад ми покушамо да мислимо о томе, а да не можемо да кажемо од чега би требало почети, односно шта би све требало урадити синхронизовано, у истом тренутку да бисмо променили ставове жена да је то приватна ствар, да имају доживљај да кад позову сваки пут ће тамо бити службено лице које службено поступа, а не које поступа из неког свог личног незадовољства, фрустрације која може бити оправдана да су услови рада лоши.

Мислим, где су нам штрајкови – нигде, где нам је синдикат – нигде, а онда када треба да причамо ко ради, кад ради, да ли има дежурства, да ли су плаћена дежурства, да ли је добио обуку, каква му је обука, да ли има листе, да ли има уопште закон, да ли зна шта у закону пише, мислим на центре за социјални рад; онда се ми не прозивамо на местима где би требало прозивати и тако добијамо две деценије исте податке који не могу да се промене.

Адриана Захаријевић: Мислим да треба да имамо на уму и чињеницу да је ситуација у којој полиција може да отвори врата и уђе у стан и да ухапси, приведе и преиспита особу због које је уследио позив за породично насиље, релативно скорашња ствар. Не желим да тиме оправдам ситуацију што се то некако није укоренило, али треба напросто да имамо на уму да ако погледамо уназад не тако дуго, стотинак година уназад где је постојале заиста врло снажна подела између приватног и јавног, где је полиција када је настала у некаквим земљама запада била формирана да би штитила приватни својину, а не људе, не појединце нужно и превасходно, а да је онда, рецимо, кад се вратимо сад у наш овдашњи контекст, милиција требало да штити јавни ред и мир, али се некако претпостављало да ће тај социјализам који се живи на различитим нивоима ући и у ове приватне односе и трансформисати их, тако да они више не буду приватно-својински, како су се називали, већ некакви другачији друштвени односи.

То се није догодило, уместо тога догодио нам се рат, уместо тога догодила се потпуна репатријархализација односа, односи у којима имамо, како да кажем, сливање с једне стране ове приватно-својинске логике, с друге стране имамо потпуно агресивни, ратни наратив који обликује животе мушкараца и жена у овој земљи. И када се доноси закон којим се ремети нешто тако гигантско као што је друштвено устројство у којем имате снажну поделу, у којем се друштво не меша у оно што је породична ствар, то је нешто заиста толико велико да мора бити праћено структурним променама на свим нивоима; не може да иде паралелно са Микијем из Kупинова који лупа шамаре. Дакле, постоји парадокс, постоји нешто што се ту напросто не уклапа, не слаже се; једно или друго није како треба.

Светлана Лукић: Тек 2002. године је насиље у породици препознато као кривично дело. Онда је био неки помак 2009. када је заправо елиминисана могућност да насилник плати и да се тако извуче од затвора. Међутим, сада наилазимо на тај институт тужилачког опортунитета, који је заправо на мала врата вратио кажњавање насилника материјално.

Вања Мацановић: Тужилачки опортунитет је спорна тема већ дуго времена. Оно што ми смо успеле је да смањимо број људи којима је он био изречен кад је у питању насиље у породици, али видимо и подаци неких истраживања показују да се он и даље у неким тужилаштвима у Србији примењује, иако званично је Републичко тужилаштво забранило и послало да не може да се примењује опортунитет против насиља у породици, али онда тужилаштво ће управо ово, на пример, да уради, да преквалификује дело на лаке телесне повреде и да онда примене тужилачки опортунитет, иако је то фактички било насиље у породици.

Проблем са тужилачким опортунитетом није сад више ни толико ова мера да се уплати то у хуманитарне сврхе, у тај фонд из кога ће после да се дистрибуира новац тамо где треба на основу конкурса министарства правде. Већи је проблем што тужилачким опортунитетом неко може бити упућен и на психосоцијални третман за насилнике, и ту ми имамо сад тренутно много већи проблем када су у питању жене жртве насиља због тога што, то на који начин тужилаштва процењују ко је за психосоцијални третман, тужилац је исто правник, као и ја; и сад то као да ја као правница кажем: е, овај је за психосоцијални третман, без да сам се консултовала било са ким ко је можда стручнији и опет, с друге стране, психосоцијални третман, како да кажем, ви дате шансу неком ко је на почетку ко има шансу да се промени, ко дође у тужилаштво и каже: јесте, ја сам то радио, извињавам се; а не онај који негира, који тврди како жена лаже и све остало.

Значи, негде где би могло да се процени да ту постоји нека шанса да се та особа промени, али опет, није ни тужилац тај који ће то да процењује, ипак треба одређена стручна особа; и оно што наше искуство показује то је да у ствари су на тај психосоцијални третман путем тужилачког опортунитета слати и они који нису били за психосоцијални третман, а са друге стране имате једну некоректну ситуацију, а то је да држава онда опет насилницима нуди једну услугу социјалне заштите и преко тужилачког опортунитета и на други начин, а да жртве насиља не добијају никакву подршку система и државе. И ми смо имале један случај којим смо се пре две године жалиле повереници за заштиту од дикриминације. Повереница је установила да је ту дошло до дискриминације клијенткиње, прво из разлога што јој нису веровали, иако је она била дугогодишња жртва насиља, била је и у сигурној кући, пријављивала насиље, али тада када је пријавила насиље нису хтели да узму изјаву, нико јој није веровао, првенствено у центру за социјални рад. А онда се касније установило у поступку да он иде на психосоцијални третман; и сад, не одговара кад неко иде на психосоцијални третман да се пријављује да је он учинио нови акт насиља, он је добио бесплатно од државе услугу социјалне заштите, а она као жртва насиља није добила ништа, никакву услугу социјалне заштите.

Притом, тај третман кошта, то није бесплатан третман, то озбиљно кошта ову државу и Тања и ја смо недавно радиле неке фокус групе, па су нам баш из центара за социјани рад рекли да они некад на психосоцијални третман упућују људе који имају плату 300.000 динара, и онда им држава нуди бесплатан третман. На пример у Шкотској они имају то за високоризичне насилнике, што је по мени било врло необично, али са друге стране, они су радили нешто што нама овде недостаје, а то је кад неко излази из затвора, тај неко ко је чинио насиље излази из затвора, не пуштају га тек тако, него он иде онда на програме, па је контролисан, па мора да се долази да види где је, па мора да се зна где станује, па не пустите ви тог неког ко је био у затвору да вам ради шта год хоће и да немате никакву контролу и мониторинг његовог понашања, што је много боља варијанта.

Е, ту једино држава плаћа, зато што су то високоризични насилници и не желе да им се деси убиство. А сви остали, који су нискоризични, океј, могу они да замене казну исто тиме да иду на третман, али морају да плате из свог џепа. Оно што је добро било, тај модел шкотски, јесте да су се те организације које раде тај психосоцијални третман, невладине, они су рекли: може, ми ћемо то радити али под условом да иста ова количина средстава буде дата и женским организацијама које раде са жртвама. Е, ми то овде нисмо доживеле. Нажалост, код нас у Србији центри за социјални рад су ти који у слободно време и након радног времена пружају психосоцијални третман. То је сукоб интереса.

Али хтела сам нешто још да се надовежем везано за ова истраживања ОЕБС-а. Пратећи случајеве фемицида, ми смо за прошлу годину установиле да је у ствари од овог броја 30 убијених жена прошле године, 2/3 никад није било пријављивало насиље: да ли је могуће да толико се прича о закону о спречавању насиља у породици, кад су се и десила та убиства, види се да су и породице знале, није то било сад нико није знао – знало се, исто су у принципу била дугогодишња насиља, жене су напуштале своје насилнике, покушале да оставе и то се десило – да нико није пријавио. А у овој 1/3 где је било пријављено насиље, било је исто као што је сад: значи, било је пријављено насиље, висок ризик, а интервенција је била неодговарајућа, потпуно неприкладна ономе што је било пријављено насиље; такав је био онај случај, оно Ариље, где је он два пута био у затвору и онда требало да иде и трећи пут; и он је закоље пред три сина; то је потпуно страшно, не знам како људима то није било јасно, да ће он то урадити.

Светлана Лукић: Андријана, мислим да сте и писали у неким текстовима, па просто бих хтела само да апострофирам те ствари које нам стално измичу, а то је да се ми сви правимо као да рата није било, као да нема стотине хиљада људи у овој земљи, мушкараца који су учествовали директно или индиректно у рату, као да не постоји код нас вијетнамски синдром. И с друге стране, постоји ту још једна ствар која ме асоцирала, заправо податак који сам видела, Еуростат је нашао да је од свих земаља ЕУ и свих кандидата Србија једина уз Бугарску у којој је у последњих 5 година дошло до пораста социјалне неједнакости, на коју су сви људи осетљиви, а поготову што се од мушкараца очекује да они зарађују новац, да од великог броја њих то ствара људе који су спремни, потенцијално имају много капацитета да насрну на првог до себе, јер не могу на друге, то је кажњиво. За разлику од овог.

Адриана Захаријевић: Управо је око тог случаја, односно она два несрећна случаја 2017. током лета, два убиства у социјалним просторијама, односно испред центра за социјални рад, баш и тада се некако покренуло то питање, јер је наравно одмах после тога кренуо да кола читав низ информација, односно разних трачева, новинских, таблоидских уобличења тих тужних судбина, које су наравно, без сумње, тужне, али оно што је такође тужно јесте како се оне уобличују и како постају опет само породичне приче о којима нико, сем евентуално нека породица најужа и пријатељи, нису ни могли да се позабаве.

Тако је кренула прича да ли су ти људи, мушкарци, били сиромашни, да ли их је сиромаштво нагнало, да ли су евентуално били баш напротив богати па бахати, да ли је неко учествовао у неком рату итд. Међутим, са друге стране ми морамо узети у обзир контекст у коме живимо и тај контексту којем живимо збиља јесте контекст у којем је огроман број мушкараца на овај или онај начин, трансгенерацијски, дакле није реч само о једно генерацији, био укључен у ратна дешавања једне земље која заправо никада није била у рату, осим оно мало док је трајало бомбардовање Србије, Црне Горе и Kосова.

Дакле то је, чини ми се, веома важан аспект: тај однос људи који јесу имали прилике да виде, сведоче, учествују или са огромним гнушањем посматрају, а не желе да учествују али су присилно ту, као војници, као полицајци, као људи који су мобилисани, одведени, ти мушкарци и њихове најразличитије партнерке живе у овој земљи и кроз различите генерације, у овом тренутку већ увелико многи имају и децу која су такође у стању, односно у годинама у којима могу да уђу у партнерске односе. У ситуацији у којој се не признаје да је рата било, ми напросто имамо само острвца у којима се о томе може говорити. И ја мислим да о томе доста добро говори обележавање двадесетогодишњице од почетка бомбардовања када се напросто број људи који је покушавао да контекстуализује 1999. у 90-те веома смањио. Мислим да је то врло важно.

Друга страна овога што сте поменули такође: мислим да ми живимо у земљи у којој живи, наравно, неколико генерација, али те генерације су се рађале у различитим државама; ја често волим да кажем, од године кад сам се ја родила пет их је било, где ми из ситуације једне макар жељене једнакости, која је наравно увек имала оваква или онаква лица, али је друштвено то био пожељни идеал, данас живимо у ситуацији у којој и даље постоје генерације које се тога сећају као саставног дела свог живота и које су томе училе своју децу, али ми данас живимо у ситуацији у којој та сећања сметају. Ми заправо много пре живимо у некаквој трци пацова, у којој заиста ко је најбржи, тај ће и преживети. Не само то којој страти припадате и колико вас то мучи и угњетава, већ и кроз одређену перцепцију себе као невредног или вредног, то веома подиже капацитете за агресивност и за насиље. И као што не причамо о рату, тако заправо и о овој транзицији, јер ово је заправо у правом смислу те речи транзиција, исто тако релативно мало причамо у некаквом, тако да кажем, ширем контексту. У Енглеској је сасвим нормално да постоји класни систем и сасвим је нормално да Џереми Kорбин заступа огромни број људи који припадају радничкој класи; овде о томе не причамо.

Светлана Лукић: Хајде да се вратимо на овај извештај Европске комисије; они су постали осетљиви мало на питање основних слобода медија итд, међутим, када је у питању ова тема ту су били доста беневолентни.

Тања Игњатовић: У поглављу 23 имате 3 теме заправо: правосуђе, корупција и основна права. Ако су ова два у ужасном стању и треба да се кажу јако лоше ствари, онда ви природно морате негде да направите некакву врсту баланса и да нешто мало умањите и наравно, није се могло на слободама и медијима јер је ту такође дошло до ноката, и онда су све ове друге мањине и антидискриминациона политика некако је ублажена, тако да је сведена на то – имамо законе који су релативно добро усаглашени, још само мало да их угланцамо и ето нас; каснимо са усвајањем неких закона, каснимо по 3 године. Онда иде тачка.

Немамо стратегију о насиљу, односно заштити жена од насиља, већ четврта година, добро, нема везе. Немамо, тачка. Формирали смо СОС телефон, како смо га формирали и какав је он тренутно, шта он сад тренутно ради? Тачка. Оно што је мене изненадило то је да смо ми заправо у марту добили извештај ЦЕДАW комитета, дакле комитета о елиминацији дискриминације жена који је, колико га ми пратимо, ово је наш 4. периодични извештај откад смо постали самостална држава, ово је по мени најгори извештај који смо добили. Никада нам није писало да нам се погоршала ситуација, да напредује антиродни дискурс, никада нам није писало да је мизогини говор високо позиционираних политичких личности, верских лидера и људи који раде у академској заједници, дакле професори на факултетима, такав да нема никакве санкције за то.

Али ако се каже „треба усвојити закон о родној равноправности“, а оно што баш стоји на сајту министарства за социјалну политику је закон који ми заправо нећемо, јер нећемо да нам то министарство на мала врата ускрати сексуална репродуктивна права која су нама гарантована и која смо и имали; и без јавне расправе, односно, са јавном расправом у којој сви коментари екстремне деснице буду усвојени, сви коментари женских организација заправо буду потпуно игнорисани. Наравно, то министарство и министар који је на челу, на његовом је те године, дакле прошле године, кршио све што је могао да крши; кршио је законе и добијао је потврду владе да то може да ради легално. Ми смо уложили огроман напор да га спречимо да отвори тај нелегални СОС телефон; то што се десило између 25. децембра и 28. децембра је за сваку пристојну земљу незамисливо, а не земљу која хоће да буде кандидат, и да онда Европска комисија напише само „успостављен је национални СОС телефон“, тачка – ја стварно то не могу да разумем.

Светлана Лукић: А шта се десило у та 3 дана?

Тања Игњатовић: Није случајно изабран 25. децембар када све амбасаде затворе канцеларије и све међународне организације затворе канцеларије јер одоше на божић; дакле, он је успео зато што министарство заправо контролише и све друге институције које треба да издају папире, све су под утицајем, да за један дан, али за један дан, као да има чаробни штапић, као да је стваралац света, одобри, потпише решење за акредитацију семинара 25. Значи, једна група жена је предала, организација, предала семинар, предлог семинара који је тог дана кад је ушао, тог дана био прегледан од стране комисије, прослеђен министарству и министар га истог дана потписао; то не може да се деси никада. Ево, да не помињем, ја на акредитацију чекам годину и по дана, процедуру, не зна се зашто. 26.7. су неке жене завршиле тај семинар. Сутрадан! А 28. је министар отворио телефон и те жене су почеле да дижу слушалице.

Ја не знам ко су жене које тамо раде и не бих да их вређам ни на који начин, не знам како су пристале да у томе учествују осим ако нису зависне, ако су у том систему па морају; како је некоме пало на памет то да уради? Жене које никада пре тога се нису тиме бавиле за два дана су научиле и сад ће се њима жене из Србије јављати да их нешто питају, а ове ће им одговарати, усмераваће их на институције, не знам стварно како. Мрежа се жалила Инспекторату, републичком заводу, сви су рекли да је све по процедури.

Вања Мацановић: Да кажем, нама у Аутономном женском центру се увек обраћају тешки случајеви. Ми смо успели да спасимо животе неких жена и ја сам на те случајеве јако поносна, али с друге стране, ево сад Андријана прича о људима који су учествовали у ратним дејствима – ми видимо да се ти људи штите. Тог неког могу да не могу да га нађу три месеца, да ли је стварно могуће да не могу да га нађу три месеца, човек седи код куће. Али, нису проблем људи који су били у ратним дејствима, проблем је што је ова држава двадесет година негирала да су људи били учесници ратних дејстава и што им није понудила третман за ту трауму коју су тамо преживели; да сада после двадесет година на нечему што можда обичном човеку не би био окидач, тим људима постане окидач и они ураде ове страшне ствари и ова масовна убиства и нама су масовна убиства у принципу чинили људи који су учествовали у ратним дејствима; и то је оно што ми имамо као искуство, и то се некако занемарује. Нису ти људи криви, али им систем није пружио никакву подршку и сад је нама то сад дошло на наплату после двадесет година, нажалост.

Тања Игњатовић: А на листи ризика се не помиње тај ризик.

Вања Мацановић: Не. Има професионалаца који то разумеју и виде, али већина неће то питати, знате оно, као: аха, ако је припадник војске, полиције, где је оружје, где се то оружје налази, да ли га доноси кући, шта, како. Знате, те ствари морају да се питају, оне су врло битне.

Адриана Захаријевић: То сам размишљала мало сада када је Вања одговарала шта њој овде најтеже пада, и на неки начин је то одговор и на ово питање. Два су фактора: један је да постоји очигледна дискрепанција између онога што видимо, онога што нам се пред очима дешава и онога што нам се каже да нам се дешава; мислим да је то у различитој мери, на различите начине, али врло присутно у различитим деловима света. Kод нас је апсолутно симптоматично, то је једна ствар за коју мислим да је врло проблематична. У вези са њом је тај доживљај да правда не почива на месту на коме треба да почива и да су ове разне интерсекторске сарадње о којима смо причали на разне начине, које би требало да су ту за нас и за које ми претпостављамо да су ту за нас, и пре него што им се обратимо уопште, кад видимо разне црне хронике, испоставља се да на неки начин оне очигледно и нису ту за нас или можда неће бити.

Дакле, то је нека почетна претпоставка са којом се у процес улази: око 2/3 жена које су убијене прошле године, нису потражиле никакву врсту помоћи. Оно што је најстрашније у овој причи је што онда велики број људи би могао да помисли: ако правда није тамо где мислим да треба да буде и ако ја видим нешто, а нешто друго ми се каже да видим, па ја ћу онда преузети правду у своје руке и видећу оно што ја видим, што није социјално најсрећнија ситуација због тога што онда свако има право да види само оно што он види, тако да ми се чини заправо да ова ситуација у којој смо, а посебно с нашим историјским контекстом, блиским историјским контекстом, нимало није повољна и да је, у ствари, развој десничарског дискурса, врло конзервативног, врло патријархалног, нешто што је на помолу.

Са једне стране управо имамо Марију Лукић која је некако изашла у жижу јавности. То је, између осталог, оно што је и сама желела, дакле желела је заштиту јавности, али је у тој јавности, јер је врло важан њен део, управо она гарнитура особа које говоре у име права жена које иначе, у неким другим околностима, су гласноговорнице те идеје; ти гласови су изостали, изостали су чак веома перфидно, потпуно је била велика празнина тих гласова. Чак и на овим неким социјалним медијима где је некоме могло да се омакне да се појави нека врста подршке, дакле тога није било. Али са друге стране имате ситуацију, малопре сам рекла: нестају нам речи, губимо речи, одузимају нам се; где имамо ситуацију да се читав један кордон жена појави у форми одбране градске скупштине и управо се оне прогласе, било да су то биле или нису, ја верујем да нису, некаквим одбором за родну равноправност.

Та игра са родном равноправношћу такође, та игра са бригом о женама, та игра са храбрим женама је нешто што веома отежава јасно постављање циљева и веома олакшава десничарском дискурсу да се формира око тога; да држава није више добри патријарх са којим жене можда имају или немају добар однос, већ напротив, та држава заправо ради сад само за жене а против мушкараца, та врста первертираног дискурса такође, нажалост, улази у некакву жижу.

Светлана Лукић: Раније су навођена два некаква уџбеника у Kрагујевцу. Је л’ то још увек актуелно? То је оно да жена која је силована сама доприноси томе крећући се мрачним улицама.

Адриана Захаријевић: Или пољима чак, пољима и ливадама.

Вања Мацановић: Kако да кажем, код кривичара, посебно код кривичара судија, то је допринос жртве учињеном кривичном делу и они морају да разматрају допринос жртве, и сад ви онда тако смишљате свашта шта ће бити допринос жртве јер тако сте научени на факултету и кроз уџбенике који говоре, па сад морамо да видимо како је она допринела, не дао јој бог да се бранила, јер ако се брани она је у ствари њега напала, она је учествовала заједно у тој тучи, а опет, ако се није бранила – што се није бранила? И ви сваки пут имате нешто што ми придодајемо жртви да је крива.

А посебно ови случајеви силовања; ми и даље видимо у ствари да Србија има отприлике 60-70 годишње случајева силовања који се процесуирају, што је ништа за овај број становника. Поставља се питање где су нам нестали сви случајеви силовања који се дешавају, они се сигурно дешавају, видимо и ми код нас кад дођу неке жене које су хтеле да пријаве, како их одговарају у полицији од пријављивања, да неће успети, да боље да не покушавају, па што би се оне малтретирале са том пријавом и тако, па то је само њена реч против његове. Са друге стране, опет, кад разматрате шта систем нуди жртвама, ако неће наићи на доброг тужиоца у том процесу, нуди им једну секундарну трауматизацију, једно много горе насиље него то које је преживела од силоватеља, тако да се стварно некада кад сте у овој позицији у којој смо ми разматрате: да ли је добро да неког саветујете стварно да пријави било коју врсту сексуалног насиља или да не пријави, зато што то што следи стварно може бити много страшније од онога што је она преживела.

Ја сам скоро чула од пријатељице, девојка је приправница па је за свог адвоката ишла, исто тако један истражни поступак за случај силовања, где је жена тужитељка ту девојку која је доживела то сексуално насиље тако страшно испитивала, са свим тим питањима од тога шта је носила и шта је она радила ту у то време и зашто је ово и зашто је оно и сва та окривљавајућа питања; ова девојка која је мени то препричавала, она је била потпуно шокирана, није могла да верује, очекујете да тако нешто ураде мушкарци – мушка солидарност, и то. Али не очекујете од жене.

Преузето са сајта Пешчаник.

The post S.O.S appeared first on ForumInfo.rs.

Forum Info

MARKETING

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici.

Podeli vest:

Facebook
Twitter
WhatsApp
Email

POVEZANE VESTI

Grad Prijepolje

Sajt Grad Prijepolje (www.gradprijepolje.com) je sa preko 4.300 (unikatnih) poseta na dnevnom nivou (32.000 pregleda dnevno) ubedljivo najposećeniji informativni internet portal u Prijepolju i okolini, postoji od 2004. godine i svojom uređivačkom politikom uživa veliki kredibilitet kod posetioca.

Istražite Prijepolje

Grad Prijepolje

Grad Prijepolje se nalazi u jugozapadnom delu Srbije na tromeđi Bosne...

Istorija Prijepolja

Na prostoru Prijepolja postoje ostaci ljudskog stanovanja još iz praistorijskog oba...

Kulturno istorijski spomenici

Ibrahim – pašina džamija je najstarija džamija u Prijepolju. Prvi put...

Most sultana Mehmeda Fatiha

Prvi pomeni mosta na Limu datiraju kada i o Prijepolju, jer...

Kanjon Mileševke

Klisure reka Lima i Mileševke, koja se uliva u Lim kod...

Reka Lim

Reka Lim Prijepolje jedna od najlepših reka Srbije. Izvire iz Plavskog...

Sahat Kula

Sahat-kula u Prijepolju je izgrađena u 16. veku. Prepoznatljiva je kao...

Ibrahim – pašina džamija

Ibrahim-pašina džamija je najstarija džamija u Prijepolju, prvi put se pominje...

Manastir Mileševa

Manastir Mileševa je srpski srednjovekovni manastir. Nalazi se na šestom kilometru...

Sopotnica

Sopotnica se nalazi u jugozapadnom delu Srbije, nedaleko od Prijepolja, na...

Kuća Jusufagića

Kuća Jusufagića predstavlja tipičnu begovsku kuću ovih prostora. Građena je na...

Park narodnih heroja

Park pored reke Mileševke u Vakufu, nazvan je Park narodnih heroja...

Rimska nekropola Kolovrat

Kolovrat je naselje i nekropola na ušću Seljašnice u Lim, kod...

Kompleks “Boško Buha”

Memorijalni kompleks „Boško Buha“ se nalazi u selu Jabuka, kod Prijepolja...

MARKETING
Grad PrijepoljeGrad PrijepoljeGrad Prijepolje
MARKETING