– Završavam uspešno osmi razred, ali bih voleo da mogu da odložim malu maturu dok ne dođu bolji dani. Moji drugovi se raduju, a mene je sramota jer nemam ni 1.000 dinara za matursku proslavu. I da se roditelji snađu i obezbede pare, na matursko druženje ne mogu bez nove dukserice, patika i pantalona – stidljivo priča Milovan Ješić (15) iz Prijepolja.
Šestoro malih Ješića odrasta u oskudici i nemaštini. Roditelji Nenad (40) i Danijela (35) su bez posla i porodica živi od 23.000 dinara socijalne pomoći i dečjeg dodatka, pa kada se nabavi brašno za hleb, deci ne ostane ni za kesicu najjeftinijeg slatkiša.
– Kopačke su mi tesne i lome prste, pa na trening odlazim pokunjen, a fudbal volim najviše na svetu. Nove sanjam svako veče, ali roditelji nemaju para, pa se bojim da ću morati da napustim klub. Želja mi je da trenirajući s loptom obezbedim pristojan život sestri mezimici i braći – kaže Miljan Ješić (13).
U trošnoj kući u prigradskom naselju Zalug ne manjka jedino dečje graje i sloge.
O nevoljama koje ih tište Miljan i Milovan i njihova braća Srđan (9) i Aleksandar (6) nerado govore. Sestri Danki su četiri godine, a najmlađi Darko tek je proslavio prvi rođendan.
– Nakon gume na biciklu, pocepala se i fudbalska lopta. Nemamo ni računar ni mobilne telefone kao naši drugari iz škole i kraja, a i televizor je često u kvaru.
Danki i Danku je lako jer su još mali. Zato su i zadovoljni polomljenim plastičnim autićem, iako im je to jedina igračka – priča Miljan.
Kuća u brdu iznad barske pruge, u kojoj žive, dodeljena im je kao privremeni smeštaj, pa Ješići sanjaju dan kada će moći sebi da sagrade kuću i krov nad glavom.
– Ne mora da bude velika, samo da ima kupatilo i bar dve sobe za nas decu. Da ne moramo kada spavamo da se sa roditeljima guramo u kuhinji i sobičku. Voleo bih i da mogu bar ponekad da školske drugove pozovem u goste, a da se ne postidim – kaže Srđan, đak drugog razreda.
– Sada i domaće zadatke radimo na smenu jer za trpezarijskim stolom kada raširimo knjige nema mesta za sve. Kupatilo je u podrumu i nema bojler i kadu. Kad se kupamo, ložimo vatru i u loncu grejemo vodu. Najteže je zimi, jer moram mokar da po mrazu i snegu spoljašnjim stepenicama trčim do tople kuhinje – obrazlaže nevolje Srđan.
Kada im je pre sedam godina u klizištu stradala porodična kuća u bespuću sela Zvijezd, Ješiće je Centar za socijalni rad smestio u baraku bivšeg odmarališta „Boško Buha“ na Jabuci. Mada su često živeli bez struje, Ješići bi se rado, samo da imaju gde, vratili na planinu.
– Jeste da u gradu sve šljašti i blješti, ali šta vredi kada nemam para da sa društvom odem u bioskop ili da posle šetnje gradom svratim na kolače i pljeskavicu. Gore na Jabuci i ja i braća znamo svaki proplanak na kome raste pečurka, a gde je pečurka, tu je i džeparac. Tokom života na planini brali smo šumske plodove i mogli smo sami da zaradimo za patike i loptu, pa je bilo više radosti – priča Milovan.
