Piše: Svetislav Basara
Vidim da se zakuvalo u srpsko-crnogorskom cyberspace-u. Pročitah pre neki dan u novinama da je tajanstvena grupa srbijanskih hakera, koji se – sasvim nesrpski, dakle na engleskom i na latinici – predstavlja kao Tesla Team ispoobarala dvestotinak internet-sajtova u Crnoj Gori. „Ovo vam se dogodilo zbog Njegoša i Kosova“, tim rečima su Teslini sledbenici objasnili razloge svog elektovandalizma.
Dobro, ovo o Kosovu i da razumem. Od svih priznanja „lažne države“ (tako se u beogradskom kvazipatriotskom polusvetu naziva Kosovo) ondašnjoj (a i potonjoj) srpskoj političkoj eliti najteže je palo crnogorsko. Podsetimo se – bila je to elita koja se i rukama i nogama borila protiv crnogorske nezavisnosti. Pretpostavljam da postoji mnogo Crnogoraca (po nacionalnosti) koji smatraju da je tokom kampanje protiv nezavisnoti Crne Gore u Srbiji vladala prava anticrnogorska histerija, ali to nema veze sa stanjem stvari. Ogromna većina srpske populacije čitavu je tu stvar posmatrala ako ne blagonaklono, a ono ravnodušno. Paklena graja se, fakat, bila podigla u nekim medijima, ali to je bilo samo zato što u Srbiji dvestotinak uticajnih guslara, imitatora Njegoša, akademika-ŠUP-ovaca i jurodivaca svih vrsta u svojim rukama drži poveliku moć. Kako su se te moći dokopali, sasvim je drugo (i vrlo kompleksno) pitanje, na koje – bojim se – nikada neće biti dat pravi odgovor.
Razumem, dakle, frustracije određenih beogradskih krugova i njihove hakerske sekcije zbog toga što je Crna Gora priznala Republiku Kosovo. Nisu to očekivali. Ti „krugovi“, zapravo, nikada ništa ne očekuju, uvek ih sve iznenadi na spavanju i uvek se zdravo šokiraju kadgod se suoče sa bilo kakvom realnošću. Ali ne razumem zašto je u celu stvar umešan i Njegoš? Jesu, činjenica je, između Prijepolja i Bjelog Polja podignute đumrukane, ali Njegoš za života nije mnogo mario za granice i – rekao bi cinik – dobro je što sad spava na Lovćenu i što ne zna šta se sve sa njegovim imenom radi. Profesionalni beogradski paranoici neprestano uveravaju srpsku javnost da je Pogorica Beogradu „otela“ (omiljena im je to reč) vladiku, kao da se vladika Rade rodio u Guči odakle su ga „rasrbljeni i pounijaćeni“ Crnogorci kidnapovali i odvukli na Cetinje. Ja, međutim, ne primećujem da je Njegoša u Srbiji manje nego što ga je oduvek bilo (a trebalo bi da ga bude mnogo više). Eno ga vladika na mojoj polici za knjige, eno ga u bibliotekama, eno ga u Njegoševoj ulici, eno ga (u bronzanoj formi) na platou ispred Filozofskog fakulteta i na još nekoliko mesta. Njegoš se, jednostavno, nikom ko ga voli, ne može oduzeti, ali se može – i to samo zahvaljujući tome što nije u stanju da se brani – krajnje banalno politizovati. A znamo šta je Hana Arent napisala o banalnosti i zlu. Mene što se tiče, ja o Njegošu ne mislim ni kao o Srbinu ni kao o Crnogorcu; o njemu mislim kao o Njegošu, a voleo bih i da mislim kao Njegoš, samo mi nešto ne ide od ruke.
