U penziju je otišao 1. januara 1966. godine, u četrdeset trećoj godini sa 35 godina, devet meseci i šest dana radnog staža, a u radni staž mu je uračunato učešće u Drugom svetskom ratu i beneficiran staž zbog rada u miliciji.
– U januaru ću primiti 600. penziju, a pošto sam vrlo vitalan i zdravlje me dobro služi, verujem da ću je još dugo primati. Očekujem da ću pregurati i stotu godinu i da će penzija još niz godina stizati na moj konto – uveren je Miloš.
I kada je otišao u penziju Miloš je nastavio da radi. Nepunih pet godina bio je šef menze u prijepoljskom pogonu FAP-a, a svoje angažovanje nastavio je u Subnoru. Bio je predsednik mesne boračke organizacije, a potom 20 godina sekretar i 10 godina predsednik boraca Prijepolja. Sada je angažovan u regionalnom odboru Subnora, a nedavno je bio na sastanku u 100 kilometara udaljenom Užicu.
Posle završene četvorogodišnje osnovne škole otišao je u rat. Dva puta je u toku rata ranjavan, jednom prilikom metak mu je proleteo kroz stomak. Za zasluge u ratu dva puta je odlikovan. Dobio je Orden za hrabrost i Medalju za hrabrost. I u mirnodopskom periodu je odlikovan Ordenom rada i Ordenom zasluga za narod, a dobio je niz zahvalnica i plaketa. Nakon rata završio je školu za milicijskog rukovodioca. Radio je u Brodarevu, Novom Pazaru i na Jabuci kod Prijepolja.
Sklekovi i šetnja
Starina ima tri sina, sedmoro praunučadi i dve praunuke. Nekada je komandovao potčinjenima, a sada prima naloge od svoje praunuke Minje. Radi po desetak sklekova koji su propraćeni vežbama za trbušnjake. Nijedan dan ne propusti da ne prepešači od dva do šest kilometara.
– Najmlađi od tri sina mi je bio bolešljiv, pa sam zatražio da radim u Prijepolju kako bih sinu obezbedio bolju zdravstvenu zaštitu. Prihvatili su moju molbu, ali pod uslovom da radim kao običan milicioner. Nisam se nijednog trenutka dvoumio i takvo rešenje sam prihvatio. Ubrzo sam postao komandir saobraćajne policije u Prijepolju i sa toga radnog mesta sam otišao u penziju.
Miloš živi sa porodicom najstarijeg sina, 68-godišnjeg Milana, diplomiranog ekonomiste, koji je radni vek proveo u Dunav osiguranju i koji je od pre tri godine penzioner.
– Otac mi je hvala bogu zdrav, vitalan. Uvek je raspoložen, spreman za šalu, druženje i pesmu i za koju rakiju. Može da popije više nego ja. Za 29. novembar, kad organizujemo druženje uz pesmu i igru, moj otac je glavni pevač, a često i kolovođa. To je njegov recept za dug život. Jede dobro, ne bira da li je hrana slatka, slana ili ljuta, a u selu Dumljani, udaljenom desetak kilometara od Prijepolja, od prvih prolećnih dana pa do Mitrovdana bavi se poljoprivredom. Gaji maline, kupine, ribizle, povrće. Za zimnicu ne moramo da brinemo. Tu je i med iz petnaestak košnica što je naša porodična tradicija. Jesenas je izriljao šest-sedam ari zemljišta i pripremio ga za sadnju. Živi u vikendici koju je sagradio šezdesetih godina prošlog veka. Druži se sa sinovcima, snajama i rođacima u selu koje je poprilično opustelo. Sam sebi sprema pitu sa sirom, zeljanicu, a nije mu nikakav problem da spremi i đuveč za ručak. Prijatelji kažu da se otac srdačnije pozdravlja nego ja. Posle njegovog stiska ruke mnogi moraju da kleknu – kaže sin Milan.
Miloš ima penziju 36.000 dinara koja je nedavno odlukom Vlade Srbije smanjena za 10 procenata, ali ima i invalidski dodatak u iznosu od 12.000 dinara pošto je ranjen u ratu. Njegova penzija je daleko iznad republičkog proseka, ali starina iz Prijepolja kao i većina njegovih kolega ne razmišlja kolika je, već je važno koliko se dugo prima.
– Najvažniji je doručak, pa ručak, a večeru obavezno preskačem. Svaki dan popijem 4-5 rakija. Šetnja, dobro društvo i šala mi baš prijaju. Volim i da zapevam. To mi baš prija i to me leči. Imao sam nekada reumu, a sada nemam taj problem.
