Iz modernog sveta gde je imao sve pogodnosti da profesionalno
napreduje i dobro živi stigao je u siromašnu srpsku zabit. Znao je da je
ona lišena mnogih blagodeti na koje je navikao i bio spreman da u nju,
znanjem i vaspitanjem, usadi duh savremenog. Samo, da će morati da krene
od nule, od osnova civilizacije, Vladimir Pušonjić tome se nije nadao.
Eto ga nedeljama unazad kraj puteva i u jarugama, sa francuskim pasošem u džepu i gumenim rukavicama na rukama, skuplja smeće bačeno sa svih strana, drži komšijama prvu lekciju. A đaci nezainteresovani da nauče.
Retko je Vladimir Pušonjić (35), Prijepoljac poreklom, iz Francuske gde je rođen dolazio u zavičaj svojih roditelja, sve do pre dva meseca kad je pristigao da u njemu zauvek ostane. Svega po čemu je Prijepolje pamtio bile su željne njegove oči, a one su ga, pre nego što se čestito i raspakovao, zabolele od smeća koje se zapatilo uzduž i popreko.
Da li navika doneta sa Zapada, ili urođena ekološka svest, tek Pušonjić svaki dan odvoji po neki sat da čisti smeće.
– Nisam sabirao koliko sam do sada uklonio otpada, ali radi se o tonama i tonama. I nije mi teško. Deo smeća sam zapalio, ali to nije bilo rešenje, pa sada ga skupljam u džakove koje moji prijatelji odvoze na deponiju – priča za „Blic“ Vladimir Pušonjić.
Po struci je inženjer za obradu drveta. Najveći deo života i profesinalne karijere proveo je na severoistoku Francuske, okružen vinogradima iz kojih potiče najbolji šampanjac.
Radio po belom svetu, ali Srbija je njegova “sudbina”
Godinu dana je radio u Australiji, a onda rešio da dođe u
Prijepolje i u njemu ostane. Delom je za dolazak bio zaslužan poziv
ovdašnje firme kojoj je bio potreban znalac stranih jezika, delom
Vladimirova glava koja je prelomila: “Srbija je moja sudbina”.
-Znao sam da ovde nije dobro, ali ne i koliko su loši temelji. Ovo je lep kraj, Srbija je lepa zemlja, ali đubreta na svakom koraku. Posle radnog vremena, a pre nego što se bacim na radove na svojoj vikendici, čistim smeće kraj regionalnog puta od Župe kod Prijepolja do sela Mijani gde mi je porodična kuća. Taj put vodi do još nekoliko sela i veoma je frekvetan. Putnici i meštani bacaju smeće i meni to smeta – kaže Pušonjić.
Izgleda da njegove zemljake, saučesnike u zločinu protiv prirode, to
ne dotiče, niti se oni stide što Vladimir, tek pridošao, čisti smeće, a
oni sede skrštenih ruku.
– Hitko i Nermin Bašović, koji imaju svoj kamion, su mi pomogli da na jedno mesto dopremim sve smeće. Imalo ga je za 70 džakova i hteo sam da ih otpremim na deponiju. Onda sam pomislio: Čekaj, nije korektno da ti ljudi troše svoje vreme i novac, kad komunalno preduzeće ima u budžetu sredstva za deponovanje smeća. U susret mu je izašao Dževad Beganović iz JKP “Lim” koji je obezbedio kamion kojim su džakove odvezeni na deponiju. Moje komšije i putnici prolaze pored mene i gledaju me kako sakupljam otpad. Pokušavam sve ovo vreme edukativno da delujem na njih, ali ne vredi. Svi klimaju glavom, hvale me, ali niko da mi se pridruži. Znam da me i neki smatraju budalom – govori Pušonjić.
“Upoznao sam Draganu, radi isto što i ja”
Na Jabuci kod Prijepolja upoznao je Draganu Rakidžiju Krpović, ženu koja radi isti posao kao i on. Kaže Vladimir, zajedno će njih dvoje u nove ekološke poduhvate. Najvažnije je čišćenje divljih deponija od centra Prijepolja do manastira Mileševa, s obzirom na to da će dogodine bilo obeleženo 800 godina od izgradnje ove svetinje.
– Hoću da okupim nekoliko ljudi da radimo u zajedničkom interesu.
Neću da budemo u ovome ni pravoslavci ni muslimani nego ljudi. Uz pomoć
Lazara Špice došao sam do Emira Kusturice koga sam obavestio o svojim
namerama. Od njega sam dobio odgovor da će mi se javiti kada mu obaveze
dozvole. U Francuskoj se dosta priča koliko je on učinio za ekologiju u
Mokroj Gori, a kako mnogo smeća dospeva u Lim, pa njime u Drinu koja
protiče kraj Andrićgrada, nadam se Kusturičinoj pomoći – rezonuje
Vladimir Pušonjić.
“Bacanje smeća nije iz siromaštva, nego iz nevaspitanja”
Vladimir kaže da objašnjava svojim Prijepoljcima da bacanje smeća ne proističe iz siromaštva nego iz nevaspitanja. Spomene im da bi u Francuskoj za tako nešto platili debelu kaznu, čak i bili osuđeni na zatvor, ali ne vredi. Njegova sestra je, priča, direktor za ljudske resurse u kompaniji od koje su Čajetinci kupili opremu za zlatiborsku gondolu.
Blic V.Lojanica
