Милена Стојадиновић потиче из сиромашне породице из Чадиња. Неколико година пред рат била је кућна помоћница код кројачке раднице Љубе Радичевић и гимназијског професора Бранка Радичевића, великог пропагатора комунистилких идеја. Милена је припадала женској секцији Спортског друштав“ Полимље“ која је многе девојке стручно оспособљавала за кројење, шивење, кулинарство и друге вештине. Одласком у партизане завршила је санитетски курс и постала болничарка у Милешевској чети, а потом и заменица комесара чете. У великом маршу Треће пролетерске бригаде за Босну и Крајину, 3. јула 1942. погинула је у борби на Брадини у двадесетој години. Сахрањена је на гробљу у Брадини уз одавање највећих почасти.
Зорица Борисављевић је била ћерка у то време најбогатијих Пријепољаца, Светомира и Цоце Борисављевић, власника предратне Полимске банке. Одрекла се лагодног живота због идеала социјалне правде и револуције. Одласком у партизане 1941. завршила је санитетски курс у Новој Вароши и била болничарка у Милешевској чети. У борбама око Купреса са Трећом пролетерском бригадом, бива рањена у ногу. Ту је и заробљена, одведена у Бугојно и стрељана поред реке Врбас. Зоричин гроб је заувек остао необележен.
Сестре Миленка-Миша и Олга Цвијовић биле су ћерке пријепољског ковача Велимира Цвијовића.
Старија сестра Миша радила је као службеница у суду и адвокатској канцеларији. Била је активна чланица Комунистичке партије. Полиција Пријепоља и Прибоја је два пута хапсила због умножавања и растурања марксистичке литературе. У првој години , рата, њен рад је нарочито био важан на штампању партијских летака и прогласа. Формирањем Треће пролетерске бригаде, Миша је именована за заменицу политичког комесара чете у Милешевско-бјелопољском батаљону. У борбама код Котор Вароши ’44 смртно је рањена. Умрла је у болници у Скендер Вакуфу у 25-ој години живота и на вечни починак испраћена почасним плотунима. У знак сећања, предшколска установа у Пријепољу носи име Мише Цвијовић.
Млађа сестра Олга, чије школовање у Београду на Учитељској школи је прекинуо рат, вратила се у Пријепоље и кренула стопама своје сестре. Током рата, као припадница комунистичке омладине извршавала је бројне илегалне задатке. Оформила је и постала секретарка првог скојевског актива у Сопотници. Из пријепољске битке се извукла у село Дивце и дуго крила у пећинама Дебеле Стијене, потом пребачена у илегални смештај у кући Парандиловића у Лучицама где су је у фебруару ’44. пронашли четници и одвели у пријепољски затвор где је и страдала. Имала је само 19 година.
Зора Томашевић једна од четири сестре Томашевић које су као припаднице НОП-а заробљене у рату. Од оца трговца су често из радње узимале вуну и платно за прављење завоја за рањенике и плетење одеће за војску. Тесно су сарађивале са чланицама СКОЈ-а и КПЈ и похађале курс АФЖ-а у Пљевљима. Упад Немаца у Пријепоље је променио њихову судбину, све четири су ухапшене и протеране у затвор у Сјеници, потом у Новом Пазару и на крају у логор Бањицу у Београду. Са Бањице су депортоване у пољски логор Аушвиц, где је Зора провела месеце у болници лечећи се од трбушног тифуса. Пред крај рата сестре су прбачене у логор у Равенсбрук, а онда је Зора одвојена и пребачена у злогласни „Југенд-логор“ где је и умрла не дочекавши крај рата.
Сестре Босиљка и Лепа Минић, како су се девојачки презивале, биле су учитељице. Старија Босиљка рођена је 1908. године, а Лепа 1913. године. Активно су радиле за Народно ослободилачки покрет. У јуну 1944. Лепа је стрељана код Беговог моста, а месец дана касније исту судбину доживела је и њена сестра Босиљка.
Радмила Шкрбовић потиче из угледне партизанске породице из Сељашнице. Придружила се Другом милешевском партизанском одреду у други пут ослобођеном Пријепољу 1944, али је ратна срећа није послужила и није дочекала крај рата. Погинула је несерећним случајем крајем ’44. када се савезнички амерички бомбардер срушио у Пљевљима.
Кликом на линк погледајте мапу ових улица.
The post Знате ли које улице у Пријепољу носе имена жена? appeared first on ForumInfo.rs.
Forum Info
