Već desetak godina svakog proleća ista priča – malinari protestuju, žale se na otkupnu cenu, prosipaju plodove po putu. Hladnjače i otkupna cena nisu jedno što im zadaje muku, a mi smo na jednom mestu grupisali sve teorije o tome u čemu je zapravo problem sa srpskom malinom, i istražili šta je od svega toga što se priča – tačno.
FOTO: RADE JOKIĆ / RAS SRBIJA
Teorija 1 – Kartel hladnjačara koji dogovara cenu na štetu malinara
Ono što provejava u svim izjavama malinara je da su hladnjačari su ti koji dogovaraju otkupnu cenu, s kojom na kraju „ucenjuju“ proizvođače. Poznavaoci prilika kažu da hladnjačari kada izvoze malinu po kilogramu zarađuju od 30 do 40 evrocenti. Na osnovu toga prave kalkulacije. Prošle godine prosečna otkupna cena maline u ariljskom kraju iznosila je 155 dinara za kilogram, dok u južnoj Srbiji 120 dinara. I jedna i druga malina na svetskom tržištu postizala je iste izvozne cene od 1,85 evra.
Teorija 2 – Uvoze malinu iz BiH, kasnije je izvoze kao srpsku i time srpskim proizvođačima obaraju cenu
Trenutna cena otkupa maline je od 90 do 100 dinara. Malinari traže da ona bude 180 dinara za kilogram. Međutim, hladnjačari kao argument osim slobodnog tržišnog formiranja cena ističu i postojanje zaliha koja prema nekim procenama ima od 25 do 30 hiljada tona u Srbiji. Ono što takođe obara cenu jeste i uvoz maline iz okruženja, a Srbija je uvezla 10.000 tone iz BiH, koja se posle prodaje pod oznakom „made in Serbia“. Otkupljivači ističu da im je to isplativije. Cenu maline, kažu poznavaoci prilika zapravo obara uvozna malina, koja se kasnije izvozi. Hladnjačari kao argument za nižu cenu navode i zasićenje tržišta malinom.
Teorija 3 – Mešanje sorti obara cenu
Marketing
Poznavaoci prilika ističu da su dva razloga. Prvi je mešanje dva sortimenta koja su vezana za naše podneblje „miker“ i „vilamet“ sa drugim stranim sortama uglavnom „polanom“. Hladnjačari dogovore cenu za domaći sortiment, a onda ga pomešaju sa takođe domaćim, ali koji se uzgaja industrijski (seje se na velikim površinama i berba nije ručna). I to ima uticaja na cenu. Ili je mešaju sa uvoznom malinom. U Institutu za voćarstvo u Čačku kažu da u svetu ne postoji šarenilo sorti, pa su sve zemlje odavno prepoznate po uzgoju jedne glavne i dve-tri prateće sorte. Smatraju da ne treba menjati ono po čemu je Srbija rekorder 40 godina.
Teorija 4 – Srpska malina je postala „lošeg kvaliteta“
Ova teza ne stoji. Često se naša malina poredi sa poljskom, a ne bi trebalo. Poljska ni u kom slučaju ne može da bude konkurent po kvalitetu malini proizvedenoj u zapadnoj Srbiji gde je stacionirano Ariljsko malinogorje sa specifičnim geo-poreklom. Osnova svega su vrhunska organoleptička svojstva malina „vilameta“ i „mikera“. Kada je reč o kvalitetu maline, dobru malinu imaju Mačva, Podrinje, Centralna Srbija, kao i južni deo Srbije gde se, takođe proizvode sorte „vilamer“ i „miker“. Iako je malinarstvo u Vojvodini u povoju, kvalitet tamošnje maline sortimenta „polka“ i „polana“ za dva koplja iznad kvaliteta tih sorti u Poljskoj. Sadržaj šećera po briksu poljske maline je 8,3 odsto za razliku od ariljske koja ima 13,5 odsto.
Teorija 5 – Osnovni problem je rast konkurencije u svetu
Cena maline, nije osnovni problem, već je problem da zadržimo postojeća tržišta ali i da se otvaraju nova. Jer, veća količina robe na isto tržište obara cenu, a sa rastom proizvodnje to je za očekivati u perspektivi. U 2016. od izvoza maline prihodovano je 250 miliona evra. Samo jedan do dva odsto proizvedenog se proda na domaćem tržištu, ostalo se izveze.
Sedam godina u nizu od 2002. do 2008. po proizvodnji bili smo drugi u svetu. Već od 2009. do 2011. padamo na treće mesto, da bi od 2012. do 2015. imali četrtu poziciju, a 2016. godinu završili na petom mestu. Do pre neku godinu Srbija je bila na visokom drugom mestu po proizvodnji malina, danas smo na nižim pozicijama.
Marketing
Prema podacima FAOSTAT Ujedinjenih nacija, od 2010. do 2016. godine Rusija je povećala proizvodnju za 24 odsto, Poljska za 28 odsto, SAD za 51 odsto, Meksiko za čak 87 odsto. Istovremeno, Srbija je za taj period smanjila proizvodnju za trećinu – 36 odsto.
Šta je rešenje?
Proizvođači ističu da se država ponaša pasivno. Dovoljno je da se pogledaju zemlje u kojima raste proizvodnja i da se donese zaključak, da Srbija nema strategiju kada je reč o proizvodnji i prodaji malina na svetskom tržištu. Za proizvođače rešenje bi bio recimo sistem kvota, da se zna koliko po opštinama ili regijama gde se uzgaja malina se odrede količine proizvodnje, kako bi se izbegli i viškovi i manjkovi. Formiran je Nacionalni savet za malinu još prošle godine. Očekivanja su da on donese strateški dokument koji bi opredelio dalje pravce rada u državi kada je proizvodnja maline u pitanju, koja je važan izvozni proizvod Srbije. U međuvremenu formirana je i radna grupa za izradu strateškog dokumenta za unapređenje proizvodnje i tržišta maline u Srbiji. Radna grupa imaće 17 ljudi, među kojima je nekoliko eksperata i profesora sa poljoprivrednih fakulteta, a najvećim delom su u radnoj grupi zastupljeni predstavnici proizvođača i hladnjačara. Grupa je formirana na godinu dana i sastajaće se najmanje jednom mesečno.
