četvrtak, 25. sep 2014, 07:42 – 08:16
Brazilski fudbal je bio zlatni standard ove igre, lozinka koja se upamti i pre nego što se nauče sva pravila. Danas je mamuran, prokazan i, što je najtužnije, dosadan. Između kitnjaste prošlosti i distopijske sadašnjosti stoji jedna utakmica. Ali nije reč o utakmici-koja-ne-sme-biti-imenovana iz Belo Horizontea od pre nekoliko meseci. Fudbal u Brazilu svoj klimaks i svoju kataklizmu doživeo je ranije. Nekih tridesetak godina ranije…
Igrač u žutom dresu i plavom šorcu, bez grimase koja bi ukazala na napor, prodire po levom boku. Onda zastaje, iz hira, nikako iz nužde, i odigrava loptu saigraču na sredini terena. Vezista bez gledanja šalje pas ka preplanulom polušpicu laganog koraka i diskutabilnog odabira frizure. Ovaj menja stranu i dodaje sada do desnog bočnog igrača, ali ne pre nego što je vickasto odbrusio zadihanom i porumenelom čuvaru. Scene driblinga, osmeha, pasova, neuspešnih uklizavanja, još osmeha, smenjuju se u kovitlacu.
Na kraju lopta dolazi do Njega, supersonične zvezde „selesaa“. On se okreće prema golu, stajna noga mu je savršeno pozicionirana pored lopte, trup je iznad nje. Leva ruka prati desnu nogu koja se kreće iz kuka, ali glavni pokret polazi iz potkolenice. Loptu udara po sredini, ali ne celim risom, već onim skrivenim delom između palca i prsta do njega, za koji znaju samo odabrani.
Gol je toliko lep da prvo izaziva uzdah, pa tek potom egzaltirane krike. To je podjednako gol koliko i čin samilosti – prekid muka nedoraslog i izmučenog protivnika. Nešto kao fudbalska eutanazija.
Tribine i teren postaju jedno u galimatijasu sreće koju samo fudbal može da oslobodi.
Odjednom, slavlje se prekida i pojavljuje se gospođa koja ima problema sa pranjem omiljene košulje, koju je isprljala kopajući u bašti (zbog čega je uopšte nosila omiljenu košulju dok je kopala u bašti ostaje velika misterija našeg doba). Srećom, uspela je da izađe kao pobednik iz ove nelagode. Ubrzo i ona iščezava i sada dobijamo priliku da se bavimo problematikom večne borbe između šampona i peruti. Dok posmatramo krupni plan masaže nepoznatog skalpa, stvari nam postaju jasnije. Ovo su reklame. Promptno menjamo kanal, blago iziritirani.
Za ovo deranžiranje, uviđamo i to, sami smo krivi. Morali smo odmah da shvatimo. Čak i kada se filtrira hiperbola jasno je da nešto nije u redu. Kada smo, ali zaista, poslednji put gledali kako Brazil igra atraktivan i uzbudljiv fudbal.
Za početak, o jogo bonito je laž. To je marketinška zavrzlama u koju verujemo jer smo prethodno poverovali u još neke nonsens stereotipe o Brazilu. Kako ono beše, zemlja sambe? Daleko najpopularnija vrsta muzike u Brazilu je sertanežo, koji je sličan američkom kantriju ili meksičkom rančeru. Samba svoj kultni status nije stekla prirodnim, već siledžijskim putem. Autoritarni i fašistoliki režim, koji je vladao tokom tridesetih i četrdesetih godina, tražio je i u ovoj muzici bivših robova iz Rija našao sredstvo kojim će promovisati ideju blagodeti običnog života.
Brazil nije zemlja bezbrižnih ljudi i srećnih popodneva na plaži. To je zemlja ljudi koji protestvuju zbog socijalne nejednakosti i korupcije koje nepromenjene postoje još od onog vremena kada je, sa ove naše strane okeana, Napoleon odlučio da Francuska nije dovoljno velika za njegov ukus. Kada odete u Brazil neće vas sačekati devojke sa voćnim šeširima. Dok budete šetali zamamnim bulevarima i promenadama veće su šanse da ćete biti opljačkani nego da nećete.
Ali nije baš sve fabrikacija. Brazil ipak jeste zemlja fudbala. Nacija, koja se smestila na kontinentu koji je „otkriven“ pre oko 500 godina, i koja je potpuno formirana tek velikim migracijama iz Evrope i sa Bliskog istoka krajem 19. i početkom 20. veka, u fudbalu je uvek videla način da ostavi svoj trag i bude primećena. Brazil samo više nije zemlja lepog fudbala. A šta god uradili, to čak ni Najkovi opsenari više ne mogu da sakriju.
Da stvar bude gora, ili smešnija, o jogo bonito čak i nije autohtoni brazilski izraz. Njega je Pele natuknuo krajem sedamdesetih godina u svojoj autobiografiji, otprilike onda kada je završio karijeru fudbalera a otpočeo skoro podjednako plodnu karijeru hvalisavca i samopromotera.
U Brazilu lep fudbal se naziva futebol arte, ali njega retko ko spominje jer ga retko i viđa. Ono što se danas igra u Brazilu zove se futebol força. To je za čula često vrlo odurna forma fudbala, koja se bazira na krajnjem pragmatizmu i atleticizmu. Ovo je jedan ciničan fudbal, koji se izruguje načelima od kojih se odmetnuo, kao dete koje se krevelji nakon što je uspelo da pobegne na bezbednu razdaljinu. Istini za volju, kreiran je da donosi pobede i to je uglavnom i činio.
Igrajući na ovaj način Brazil je dva puta bio prvak sveta, a jednom finalista Mundijala. Do 1997. godine ova selekcija nikada nije osvojila Kopa Ameriku van svoje teritorije, a onda je pobedila na četiri od pet narednih turnira. Jedini problem je ta njegova faustovska cena.
Postojbina biciklice, oksforda, letećeg beka, guranja kroz noge, elastika, makazica, postala je stecište taktičkog faula, udarca u cevanicu, povlačenja, guranja, odugovlačenja i simuliranja.
Brazil je bio najgrublja ekipa na nedavno okončanom Svetskom prvenstvu. U četvrtfinalu, na utakmici sa Kolumbijom, viđeno je 54 faula, od čega su 31 napravili igrači Felipea Skolarija. Neko je jednostavno morao da se povredi u ovoj nakaznoj utakmici, a samo sticajem okolnosti je to bio Nejmar.
Ali ni ovo nije najgore. U finalu Kopa Amerike 2007. godine Argentina – sa Rikelmeom, Veronom i već tada neverovatnim Mesijem – bila je apsolutni favorit protiv Brazilaca. Ali avaj, Brazil je tog dana u Marakaibu napravio više od 40 faulova za 90 minuta. Na kraju je slavio, a kako i ne bi, i već prekosutra su svi zaboravili na koji način.
Navijači su , razumljivo, bili spremni da prenebregnu ovo kada je nacionalni tim u pitanju, ali su klubovi u Brazilu odjednom ostali sami. Smatra se da je poslednji tim koji je osvojio Brasileirão, igrajući privlačan fudbal, bio Kruzeiro 2003. godine. Neprijatan fudbal prate i prazne tribine. Američka MLS liga je gledanija od brazilskog šampionata, a jedne Sijetl Saunderse posmatra više ljudi nego recimo Flamengo, klub za koji zvanično navija više od 30 miliona ljudi.
U jednom trenutku je delovalo kao da bi Brazil mogao da se vrati tradicionalnim vrlinama. Mano Menezes je postao selektor 2010. godine sa jasnom namerom da promeni didaskalije i ponovo uvede tehniku, kombinatoriku i zdravu količinu improvizacije kao osnovne postulate. Međutim, šteta je već bila prevelika i njegovo imenovanje je imalo efekat stavljanja flastera na već zagnojenu ranu.
Kada je futebol força, taj klempavi i razroki fudbal, postao njihov prvi izbor, Brazil se velikim delom odrekao istinski kreativnih fudbalera. Nekada ih je proizvodio sa konzistentnošću i efikasnošću koja bi zadovoljila i Henrija Forda. Danas ih nema dovoljno da napune ford fijestu sa troje vrata. Brazil nije imao igrača među tri u izboru za najboljeg igrača planete još od kada je Kaka osvojio nagradu 2007. godine.
Zbog toga Menezesov fudbal nije imao ko da igra. Mundijal se približavao, nešto je urgentno trebalo uraditi, i tako je Skolari ponovo preuzeo reprezentaciju.
Brazil je osvojio Kup Konfederacija, dogegao se i do polufinala Svetskog prvenstva, a onda… Utakmica koju je nemoguće opisati na pravi način. Nemoguće ju je predočiti onima koji je nisu gledali, a još manje onima koji jesu. Realnost je nadjačala fikciju, muk je zadavio izraz. Utakmica sa Nemačkom je toliko neverovatna da jednostavno mora biti slučajna.
Nikada u prošlom veku Brazil nije gubio nakon pola sata igre sa pet golova razlike. Nikada se više to neće ponoviti u ovom veku, niti u onom sledećem. Nikada u prošlom veku Nemci na Svetskom prvenstvu nisu postigli četiri gola za 360 sekundi. Nikada to više neće ponoviti u ovom veku, niti u sledećem.
Nemačka je sjajan tim koji je imao svoj dan. Brazil nije sjajan tim i tog naročitog dana je igrao užasno. Onaj koji je morao da bude najbolji na terenu, David Luiz, igrao je kao u onom snu kada, iz nikad poznatih razloga, ne možete da stignete tamo gde ste krenuli.
Rezultat meča jeste slučajnost, ali i slučajnost uslovljena decenijskim bazganjem po stranputicama. Ona se ne bi dogodila, nikada se ne bi stvorili preduslovi za nju, da Brazil nije prestao da bude, pa, Brazil.
Brazilci su voleli loptu. Volela je i ona njih. Kada su je izdali, ona im je uzvratila svom silinom besa jedne prevarene ljubavnice.
Bio je to još jedan kada su sinovi tešili očeve. Njima, još nedovoljno asimilovanim sa tom idejom po kojoj je fudbal nešto više od razloga za bežanje iz škole, poraz je jednostavno manje teško pao. Jedino im nije bilo jasno zbog čega njihovi očevi, poneki čak izobličeni od suza, ne pričaju o golovima na stadionu Mineirao i svemu onome što se dogodilo između njih . Zbog čega ne kunu Milera, Klosea ili Krosa, nego nekog tamo Italijana, nekog Paolo Rosija…
Ko je ugasio svetlo?
Godine 1982. u Španiji je održan poslednji pravi romantični Mundijal. Adidas je napravio Tango Espanju, poslednju kožnu loptu kojom je igran ovaj turnir. Mreže na golovima još uvek nisu dobile rigidni, pravougaoni oblik koji vidimo danas, već su bile postavljene tako da su golovi ličili na luksuzne šatore. Fudbal je još uvek bio najpopularniji sport velikog i neistraženog sveta, umesto globalnog sela. Reprezentacije koje su dolazile van Evrope bile su skoro nepoznate, što je utakmicama davalo onaj ugodni ton mističnosti i pozitivne strepnje. A najviše se šaputalo o Brazilu…
Prolog njihove priče je bio naprosto strašan. U maju 1981. godine Brazil je savladao Englesku, Francusku i Zapadnu Nemačku, prvaka Evrope, u gostima i to za manje od sedam dana. U Interkontinentalnom kupu u decembru iste godine Flamengo je vrlo lako savladao tim Liverpula, koji je četiri puta bio prvak svog kontinenta u sedam godina. Samo tri igrača takve jedne brazilske ekipe smatrana su dovoljno dobrim da uđu u reprezentaciju za ovaj Mundijal. I naravno, Brazil je pobedio sve utakmice u kvalifikacijama za najveći od svih turnira.
Neki su verovali da je tim Telea Santane bio dobar koliko i onaj iz 1970. godine. Više je bilo onih koji su verovali da su bili i bolji. Zapravo, to i nije bio tim, već aglomeracija neverovatnog individualnog talenta.
Kapiten je bio Sokrates (nikada nijedan fudbaler nije nosio prikladnije ime). Ovaj doktor medicine i borac za demokratiju je autor citata koji bi trebalo da stoji kao preambula u knjizi pravila ovog sporta: „A beleza vem primeiro, a vitória é secundária. O que importa é a alegria“ (Lepota je na prvom mestu, pobeda je sekundarna. Sreća je ono što je važno, prim.aut.).
Do njega, kao drugi trequartista, stajao je Ziko. „Mali petao“ je bio ona idealtipska mekana desetka kakve rastu samo u Južnoj Americi. U tom trenutku verovatno je bio najbolji igrač planete.
Iza njih smeštali su se Falkao i nikada dovoljno spominjani Toninjo Serezo. Ovaj prvi je bio jedini internacionalac u postavi. Ekipu Rome, gde je bio najplaćeniji igrač planete, odveo je do prve posleratne titule, zbog čega je prozvan „Kraljem Rima“. Kolumbijac Radamel, sada napadač Mančester junajteda, dobio je ime po njemu.
Serezo, usvojeni sin cirkuskog klovna, i sam je umeo da bude komičan. Kada bi kretao u kontru delovao je kao neko ko se upravo sapleo, pa sada ubrzavanjem koraka pokušava da izbegne pad. Trčao je tako kao da različiti delovi njegovog tela nisu načisto na koju bi stranu pošli. Ali niko se nije smejao kada je imao loptu u nogama. Brzomislen i odjednom savršeno koordinisan, upravo je on činio da igra Brazila bude tako ritmična i nežna.
Ovo je bio nukleus sastava, u kome su još odskakali Eder na mestu drugog špica i sjajni bekovi Leandro i Žunior. Ali ovo je bio tim bez ikakvog balansa. Štoperski par Luizinjo – Oskar je bio jedva solidan. Najviše problema, međutim, Brazil je imao ispred dva gola.
Valdir Peres je bio nastavak tradicije neubedljivih brazilskih golmana. Među njima on je bio kao onaj prijatelj koji na malom fudbalu samovoljno ide na gol jer zna da je ionako pozvan samo da bi broj igrača bio paran. Seržinjo je bio glomazan i aljkav napadač, koji je igrao kao da je greškom obuo kopačke svog starijeg brata. Iako je do danas ostao najbolji strelac u istoriji Sao Paula, bilo je jasno da je on tupi predmet u ovoj ekipi skalpela. Nikada ne bi ni bio u sastavu da su Reinaldo ili Kareka bili zdravi.
Začudo, očiglednost njihovih nedostataka samo je doprinela da ih se protivnici još više plaše. To što ovi nisu osećali potrebu da svoje mane sakriju ili da ih bilo kako kompenzuju je bilo isto kao da govore: „Da, oni stvarno nisu preterano dobri, ali nama je ionako dovoljno sedam igrača da vas pobedimo“. Tako je nekako i bilo.
Pred njima su redom padali (ili su se možda poklonili) odlični Sovjetski Savez, nikada bolja Škotska, Novi Zeland i svetski prvak Argentina, koja je svom sastavu pridodala mladića po imenu Dijego Maradona.
Brazil je igrao kao da nije bio svestan postojanja protivnika. Napadali su svi, branio se tek poneko, a i to sa entuzijazmom tinejdžera kome je rečeno da pospremi sobu.
Lopta bi se pojavila u jednom delu terenu, nestala bi, a onda bi se pojavila u drugom, pa bi se opet izgubila i ponovo pojavila u liku zeca, a onda golubice, a onda nečeg trećeg. Njihove utakmice bile su nadrealna predstava.
Razlike između tog i svih narednih Brazila videla se i u načinu obavljanja protokolarnih obaveza. Tokom intoniranja himni nije bilo ni traga od onog liturgičnog transa koji je u fudbalu odjednom postao standard. Bila je to rasklimana grupa osobenjaka koja nije uspevala čak ni da stane u pravu liniju dok su slušali zvaničnu pesmu svoje zemlje. Kao da su svaki uređeni poredak smatrali sramotnim odricanjem od ličnog identiteta.
U duelu sa Italijom bio im je potreban samo bod za prolazak u polufinale, zbog čega je utakmica viđena kao formalnost. Azuri do tada na turniru nisu impresionirali baš nikoga. Postigli su samo četiri gola, nasuprot 13 Brazila, a prvu grupnu fazu su prošli sa tri remija, i samo zbog toga što su postigli gol više od debitanta Kameruna.
Italijani su, kao i uvek zapravo, bili naočita i napirlitana gomila, ali u kojoj su se izdvajala samo tri lika – četrdesetogodišnji Dino Zof, legendarni Gaetano Širea i Paolo Rosi.
Ovaj poslednji, noseći dres sa brojem 20, oklembešenih ramena i nervoznih očiju, izgledao je kao loš glumac koji tumači lik narkomana. Rosi se vratio fudbalu samo dva meseca ranije, nakon dvogodišnje suspenzije zbog nameštanja mečeva. Do tog trenutka je bio vrlo slab u polju i bez ikakvog opipljivog učinka.
Nesrećni Valdir Peres priznao je pre ove utakmice da se plaši da bi Rosi mogao baš protiv njega da oživi. Pokazalo se da je bolji vidovnjak nego čuvar mreže.
Italija je do Svetskog prvenstva u Španiji već napustila katenačo, koji se pokazao nedoraslim suočen sa sistemima koji su postali dominantni tokom sedamdesetih. Njihov selektor, Vinčenco Enco Bearcot, stoga je igrao Il gioco all’Italiana, što bi se moglo prevesti kao „igra na italijanski način“. Ovaj pristup je odbacio igranje odbrane čovek-čoveka, koja je bila osnov katenača, ali je to i dalje bila jako oprezna postavka.
Italijani nisu bili opremljeni da jure rezultat, i njihova jedina šansa je bila da prvi postignu gol. To se i dogodilo, i to već u petom minutu. Bruno Konti je nosio loptu skoro 30 metara. U napad se uključio Antonio Kabrini, koji je u asimetričnoj formaciji svog selektora pokrivao levu stranu. Fudbaler Juventusa je poslao loptu u kazneni prostor Brazila, odakle je u gol poslao Rosi, lepim udarcem glavom.
Izgledalo je prelako, zato što i jeste bilo. Ni prvi, ni drugi, a ni treći fudbaler Italije koji je učestvovao u ovoj akciji nije bio ni približno propisno napadnut ili pokriven. Ovim golom uspostavljen je obrazac utakmice – Brazil je napadao, Italija se branila.
Samo sedam minuta kasnije, red u Vaseljeni je ponovo uspostavljen. Brazil je izjednačio. Ziko je izbacio Sokratesa, ovaj je prevario Zofa poslavši loptu u bliži ugao.
Sve bi bilo u redu, čini se, da onda Serezo nije odigrao jedan poprečni pas na svojoj polovini. To je onaj pas na koji se odlučuju samo geniji ili budale, i o kome vam treneri prvo govore kada počnete da igrate fudbal. Pogrešio je, Rosi je pokupio loptu i ponovo je postigao pogodak.
Brazilci su na poluvreme otišli uznemireni, pa i uplašeni, ali su se iz tunela vratili sa osmehom. Imali su 45 minuta da spasu utakmicu i Svetsko prvenstvo. To im je bilo dovoljno. Sunce je skoro zašlo iza betonskih tribina Estadi de Sarije, ali to niko nije primetio. Brazil je sijao. Mnogo je prilika propušteno, pre nego što je Falkao konačno izjednačio.
Kako su ponovo imali odgovarajući rezultat, Tele Santana je izveo Seržinja i ubacio u igru Paula Isidora, još jednog igrača sredine terena. Ali njegovi igrači nisu shvatili mig. Umesto da se primire i sklupčaju svoje linije, oni su nastavili da napadaju. Italijani su sve češće koristili prostor koji im je na taj način bio poklonjen.
Onda je Peres bespotrebno napravio korner. Svi igrači Brazila bili su u kaznenom prostoru, ali uspeli su samo da zasmetaju jedan drugom. Paolo Rosi je postigao i svoj treći gol.
Poslednji minuti utakmice protekli su u dementnoj jurnjavi Brazilaca. Pred kraj su čak tražili od arbitra da prizna gol Oskara nakon centaršuta Edera, iako je bilo jasno da lopta nije prešla liniju. Nenaviknuti na poraze, nisu znali da sakriju svoj očaj.
Kraj utakmice je doneo pesmu i skandiranje sa tribina, ali je očevidan bio i neki bogobojažljivi žamor. Nelagoda je obavila nekadašnji stadion Espanjola. Kao kada uđete u prostoriju bez kucanja i tamo vidite nešto što ne biste smeli. Kako se ovo uopšte dogodilo? Kako neko, ko je toliko očigledno bolji, nije pobedio? Da li je fudbal zaista toliko nepravedan?
Ovaj tim Brazila, uz Krojfovu Holandiju iz 1974. i Puškašovu Mađarsku iz 1954. godine, ostaje najbolji koji nikada nije osvojio Svetsko prvenstvo. Ostaje bolji i od mnogih koji jesu.
U vremenu političke bezobzirnosti i ekonomske mizerije pod vojnom huntom, Brazilcima je bio potreban izlaz. Ovaj tim im je to i dao. Sport će, na kraju krajeva, uvek biti najlepši beg od stvarnosti. Njihov neuspeh je tim pre bio nepodnošljiviji. Još uvek vrelih glava, osećali su se kao da su Italijani raskrinkali inherentnu slabost čitavog njihovog naroda.
Kada je Brazil izgubio od Urugvaja 1950. godine, u čuvenom Marakanazu, Brazil je odbacio bele dresove koje je nosio do tada i zamenio ih žutim koje gledamo i danas. Ovoga puta presvlačenje nije bilo dovoljno. Njihov tim je odšepao sa turnira i došao je trenutak da se revidira čitav odnos prema fudbalu.
Zablude trenera u belim mantilima
Ziko je kasnije rekao da je to bio dan kada je fudbal umro. Preterao je, što mu se može oprostiti, ali fudbal je tog dana zaista ostao bez velikog parčeta naivnosti i nevinosti koje je do tada imao. Od tog 5. jula 1982. godine u fudbalu više nije bilo dovoljno izabrati 11 najboljih fudbalera i pustiti ih da igraju po sopstvenom nahođenju. Sistem je pobedio, i nastavio je to da čini sve do danas. Individualni talenat će uvek imati svoje mesto, ali samo inkorporiran u neku polaznu osnovu, uvek zaštićen i pokriven. Svaki Zidan od tada ima svog Makelelea.
Brazilci su morali da reaguju. Krenuli su u reforme, a oni koji su ih predvodili otkrivaju širu dinamiku u izranavljenom brazilskom društvu.
Deo opravdanja za vojni puč u Brazilu 1964. godine bilo je angažovanje takozvanih tehnokrata za vođenje ekonomije i zaustavljanje razgoropađene inflacije. Želja za birokratskim ekspertima potom je postepeno procurela i u ostale sfere društva. Fudbal se dugo opirao, ali ga je poraz reprezentacije od Italije naterao da popusti i konačno spusti most.
Istaknuti bivši igrači koji rade kao treneri postali su retki u Brazilu. Većina su treneri tehnokrate, a reč je, vrlo često, o diplomcima iz oblasti fizičke spreme. Njima nije promaklo da je prosečan fudbaler u poslednjih 30 godina postao osam kilograma teži i pet centimetara viši. Brži i jači igrači, zaključili su, značili su smanjenje prostora za igru na terenu, što, zauzvrat, podriva mogućnosti proaktivnog fudbala, pozicionog napada i predugog poseda. Ovo je nametalo potrebu da se igra izmesti sa sredine igrališta i premesti na periferije terena. Kontranapad je napad budućnosti, uzvikivali su sa ponosom velikih pronalazača.
Brazil je evoluirao po njihovim uputstvima. Centralni vezisti, nekada najbolji tehničari na svetu, postali su gladijatori sa oklopom od mišića, straža koja čuva tvrđavu dok bekovi vršljaju u završnoj trećini terena.
Na ruku tehnokratama i njihovim shvatanjima ide i izmenjeni ambijent u kome se nalaze vezni fudbaleri danas. Igra već dugo, tačnije otkako su se pojavili Holanđani sa njihovim totalnim fudbalom, stremi univerzalnosti igrača. Veština igranja nekoliko pozicija, sa što približnijim uspehom, u obe faze igre, smatra se jednim od najvažnijih igračkih svojstava. To ne važi jedino za centralnog veznog fudbalera. On je stao, okrenuo se i otišao u suprotnom smeru, ka specijalizaciji.
Kada su četvorolinijske formacije (4-2-3-1, 3-4-1-2, 4-1-4-1, …) zamenile trolinijske (4-3-3, 4-4-2, …) kao preovlađujuće, došlo je do očiglednog račvanja uloge veznog igrača. Ovo je značilo da su klasični „box to box“ vezisti iz osamdesetih godina najednom postali anahroni. Sada imamo ofanzivnog vezistu (plejmejker, trequartista) i centralnog, odnosno zadnjeg veznog. Moguće je da se ovaj proces raslojavanja veznih igrača nastavi, čime bi sam izraz „vezni fudbaler“ u jednom trenutku mogao da postane beznadežno neodređen i proizvoljan. Čezare Prandeli nam je pokazao kako bi budućnost mogla da izgleda. Na utakmici sa Irskom u okviru priprema za Svetsko prvenstvo, tada još uvek selektor Italije je izašao u vrlo neobičnoj Y formaciji, u kojoj su igrači na sredini terena rasuti na terenu u čak tri linije.
Međutim, već sada, i bez ove novotarije, život veznih fudbalera se promenio. Različiti igrači na različite načine igraju fudbal, što znači i da su na različite načine odgovorili ovim novim restriktivnim okolnostima. To se najbolje vidi baš kod centralnih veznih igrača, koji su se i sami racparčali i dodatno specijalizovali.
Fudbalska nomenklatura sada poznaje nekoliko sojeva centralnog veznog fudbalera, ali ćemo mi govoriti samo o dva najrelevantnija. Regista je kreativan tip, onaj koji provodi najviše vremena sa loptom, usmerava njen tok i menja ugao napada. Andrea Pirlo je sjajan primer ovakvog interpretiranja ove pozicije. Ćabi Alonso bi, recimo, bio drugi odličan primer (ovaj iz minhenskog Bajerna, manje onaj iz Real Madrida).
Drugi tip je destruktivan. On igra sa vrlo malo taktičkog improvizovanja, pokušava da začepi linije dodavanja protivnika i vrši defanzivnu korekciju saigrača. Osnovni cilj mu je da oduzme loptu, a kada to uradi, predaje je prvom saigraču do sebe i priprema se za novu situaciju u kojoj će njegove usluge biti neophodne. Havijer Maskerano i Najdžel De Jong su na Mundijalu ovo radili na vrlo visokom nivou.
Razlike između ove dve kategorije vezista su naravno postojale i ranije, ali nikada nisu bile toliko važne i empirijski izražene kao danas.
Ekipe koje igraju sa dva centralna vezna fudbalera obično kombinuju dva tipa (baš su Ćabi Alonso i Maskerano igrali na ovaj način u Liverpulu). Ali čak je i to postalo previše ekstravagantno za Brazil. Tako su se Falkao i Serezo, a pre njih Žerson i Klodoaldo, pretvorili u Luisa Gustava i Paulinja, Žilberta Silvu i Felipea Mela, Žilberta Silvu i Ze Roberta, Žilberta Silvu i Klebersona.
Ne bi bilo pošteno nazvati centralnog veznog fudbalera najvažnijim igračem u sastavu, ali sasvim je sigurno da je on vetrokaz načina igre čitavog tima. Nemogućnost da pronađe bolje rešenje na ovoj poziciji od Žilberta Silve, prerađenog centralnog beka, na čak tri Svetska prvenstva, najbolje govori o suštinskom defektu fudbala u najvećoj južnoameričkoj zemlji.
Ali to tehnokrate ne zanima. Oni fudbal gledaju očima patologa. Mršte se i klimaju glavama kada zapaze grešku u igri kao da je u pitanju sumnjivi krvni nalaz.
Treneri tehnokrate žive u svetu statistike. Ono što ne mogu da izračunaju, ne mogu da kontrolišu. Broje dodire sa loptom, sabiraju površinu terena koju svaki igrač pokriva, oduzimaju centaršuteve i sve to množe sa brojem dobijenih vazdušnih duela. Umesto taktika oni razrađuju formule i algoritme. Jedna od njih je i ona koja kaže da napad koji se sastoji od sedam ili više dodavanja ima male šanse da se završi pogotkom. Ovo je, da ne bude zabune, deo zvanične fudbalske dogme u Brazilu u ovom trenutku. Njima ne trebaju majstori na sredini terena. Oni ne znaju šta da rade sa njima.
I tako Brazil više ne pokušava da savlada rivala spokojnim napadima i meandrirajućim tokom lopte. To je sada fudbal trenutka i iznenadnog bljeska. Brazil se pretvorio u one timove koji korner za protivnika vide kao priliku da sami postignu pogodak.
Postoji razlog zbog koga se fudbal „igra“, umesto da se „radi“, „obavlja“ ili „izvršava“. Brazilci su to zaboravili. Zaboravili su i da je fudbal jedini sport u kome fizička superiornost ne mora neizostavno da odjekne kao nadmoć na samom terenu. Maradona je bio zdepast i krivonog. Mane Garinča je rođen sa nekoliko telesnih deformiteta. Mesi je visok 169 centimetara, a do kojih ne bi dosegao da nije bilo godina i godina vrlo neprijatnih terapija hormonom rasta. Ovo su igrači koji su najbolji u vremenu u kome su igrali ili još igraju, a sada ne bi prošli probu u akademijama vodećih brazilskih klubova.
Mnogi su se nadali da je, nakon Svetskog prvenstva, došao trenutak da se odbace istine koje to više nisu bile i smisle neke nove ideje. Ili još bolje, da se iskopaju one koje su davno zaboravljene.
Nažalost, to se neće dogoditi. Brazilci su toliko zbunjeni da su ponovo izabrali naopakog selektora. Karlos Veri, poznatiji kao Dunga, prvi put je preuzeo Seleção pre osam godina, kada nije imao nikakvog trenerskog iskustva. Vrlo malo ga je sakupio od tad, jer je uspeo da provede tek nekoliko meseci na klupi Internasionala. Kada je igrao, jedina veza koju je imao sa tehnički darovitim fudbalerima bila je ona koju je uspostavio preko krampona i laktova. Slično razmišlja i sada kao trener.
Dunga je zavisnost od kontranapada i prekida tokom svog prvog mandata uzdigao do maksimuma. Nema razloga da sada bude išta drugačije.
Budućnost, baš kao i sadašnjost i neposredna prošlost, deluju vrlo goletno za Brazil. Svaka naredna generacija brazilskih igrača sve manje liči na znamenite prethodnike, dok recesivni gen onovremenog i onostranog fudbala nastavlja da bledi možda i do konačnog nestanka. Vrlo žalostan prizor, zaista.
Ali, teši nas iznenadna misao za koju se odmah hvatamo, postoji izlaz. Realnost ne mora da bude obavezujuća i ograničavajuća. Barem je to i dalje isto kao u vreme Zika, Sokratesa, Falkaa, Edera i čudesnog Toninja Sereza.
Osvrćemo se užurbano oko sebe. Konačno pronalazimo daljinski i uzimamo ga u ruku. Reklame samo što nisu ponovo počele. Olakšanje.
Igrač u žutom dresu i plavom šorcu, bez grimase koja bi ukazala na napor, prodire po levom boku…
