Izvor: Tanjug
Kao to nalau tradicija i zvanina ceremonija i otvaranje 58. Beogradskog meunarodnog sajma knjiga najavile su fanfare a zatim su se posle scenskog spektakla „Fuga za Crnjanskog“ brojnim gostima u Hali 1 obratili pisci: u ime Poljske, zemlje poasnog gosta, Olga Tokaruk, a ast da zvanio otvori Sajam knjiga pripala je Ljubivoju Rumoviu.
Meu mnogobrojnom publikom bili su predstavnici diplomatskog kora i premijer Ivica Dai.
iva legenda meu srpskim knjievnicima literature za decu, Rumovi, iza koga stoji biblioteka od 86 naslova to za svakoga zvui impresivno, ipak je osetio potrebu da se pred tako uvaenim skupom ogradi da je „teko pametovati“ tako obrazovanoj kulturnoj eliti i zato je odluio da im se prvo obrati reima Dosteja Obradovia, starim dva veka: „Knjige brao moja, knjige, a ne zvona i praporci“.
Podsetivi da je, u vreme Dositeja, knjiga znaila-pismo, jer to je „ona knjiga koju u kljunu nose dva vrana gavrana, ona koju na kolenu pie Aga od Ribnika, ona koju dobija knez Lazar od Bogorodice“, Rumovi je kazao da se uvek „radi o nekoj vanoj, presudnoj i sudbonosnoj stvari i zato je u usmenom predanju knjiga izjednaena sa pismenou a to je znailo mudrou“.
„Evropski ak Dositej, znao je da pismenost otvara jo jedne oi ljudima, one kroz koje dua gleda, dalje, od one muke svakodnevne, dok zvona i praporci, iz njegove poruke, su dogme i neznanje, a knjiga je izlaznica iz sujeverja i zaostalosti… Pismen narod ita, a nepismen slua, pismeni razmilja svojom glavom, a nepismen tuom“ upozorio je on.
„Danas je knjiga i potrona roba, i priruni alat, uspena drugarica u samoi, savetnica za pitanja srca, ali i udbenik ivota, depni asistent u odrastanju i prvi pomonik u poslu“, nabrojao je Rumovi i dodao da nova „tehnologija nudi stalno pomagala, digitalna uda za druenje i zabavu, pa i za uenje i obrazovanje“. Postavljajui retoriko pitanje; da li knjiga izumire, kratko ogovara: Ne!
„Iz godine u godinu Beogradski sajam knjiga ponavlja to: Ne!“, poruio je Rumovi.
Da bi stigao do svoje poente Rumovi je citirao narodnu poslovicu „da nije uen onaj koji ita knjige, nego onaj koji zna ta ita“, zatim svetog irila, koji je poruio Slovenima „Nagi su svi bez knjiga narodi!“, pa Borhersa koji je Raj „zamiljao kao svojevrsnu biblioteku“, amil Sijari je kazao „Kuu kuom ine knjige“ dok je Fokner eleo da mu epitaf glasi „pisao je knjige i umro“, Flober i je kazao: „Pisac, poput Boga, stvara svoj svet“, eli je tvrdio „Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta“.
Posle svih ovih pohvala pisanoj rei, Rumovi je podsetio da je nedavno za najbolju knjigu proteklog milenijuma proglaena „Mali princ“ Antona de Sent Egziperija, i to „smatra da je potpuno zaslueno, jer je mudra koliko i zabavna, a pisana je za decu u ljudima i ljude u deci“.
Vraajui se opet u prolost, kazao je da je Karadi svaki prevod shvatao kao pruanje ruke svetu, i da se on sada rukuje sa kolegama i knjigama iz Poljske.
„Verujemo da nam ih je doveo nobelovac Henrik Sjenkjevi, koji nas neprestano pita: „Quo vadis“ i udi, to nas ove godine nema na frankfurtskom Sajmu knjiga, a raduje to je beogradski Sajam dobro razumeo reenicu Duka Radovia „Potovana deco“, pa je ispotovao decu time to je pozvao jednog njihovog drugara da sveano otvori ovaj Sajam“ rekao je Rumovi i dodao da „kao ogoreni protivnik svake vrste zatvaranja proglasava Sajam knjiga otvorenim!“
I Olga Tokaruk, koja vai za jednu od najboljih poljskih spisateljica i bila je ovogodinji kandidat Poljske za Nobelove nagradu odabrala je da se vrati u daleku prolost kada je je „prvo re sluila da prianje, a to je bio i prvi vid komunikacije“ .
„Svi mi smo potomci tadanjih pripovedaa i narodnih pevaa, onih „homines narrantes „- tih ljudi koji su uspeli da sloenost sveta obuhvate reima“ konstatovala je ona i nastavila: „povesti pripovedamo jedni drugima do dana dananjeg – i upravo to je knjievnost“.
Knjievnost je za Tokarukovu „tajanstven nain ljudske komunikacije jer u njoj ono verbalno, emocionalno i socijalno prelazi u drugu linost, kroz ija ula i pamet poinjemo da doivljavamo svet“.
„Blagodarei tom malom udu koje nastaje izmeu slovnih znakova u tekstu, oka i mozga, moemo da uestvujemo u ivotima drugih ljudi, tavie – da se u njih promeemo iIi da shvatimo koliko su nam u svojoj razliitosti slini i – u i svojoj sutini – bliski“ smatra Tokaruk.
Prihvatajui tezu da „naa percepcija drugih ljudi mnogo vie zavisi od nae uobrazilje nego od injenica,Tokaruk konstatuje da je „to prepoznavanje samo naizgled neobino, poto danas znamo, i to je van svake sumnje, da knjige razbuuju nau matu“.
Izrazivi zadovoljstvo to je pozvana da otvori ovaj svet knjievnosti u Beogradu, gradu koji je gorko iskusio najnoviju istoriju,Tokarukova je primetila da su „tragovi rata ostavili rane ne samo u tkivu grada, nego i u svesti njegovih itelja“.
Za nju je Srbija, uprkos svojoj nevelikoj teritoriji jasno i postojano na kulturnoj, a naroito knjievnoj mapi Evrope, budui da su na ovim prostorima ponikli pisci poput Ive Andria, Danila Kia, Miodraga Bulatovia, Milorada Pavia ili Davida Albaharija.
Ona je poelela: da izdavai i pisci nau jedni druge, da sklope ugovore na obostranu dobrobit, da knjiari pronau izvanredne naslove za police svojih knjiara, da novinari dobiju inspiraciju za pisanje sjajnih tekstova a itaoci, jer oni su ovde najprei, da s ovog mesta ponesu zalihe drugih svetova u koje e moi da proniu tokom itave sledee godine.
Tokarukova je na kraju poruila svima onima koji „prou pokraj deteta koje ita, da imaji na umu: itanje je sveto stanje, a dete koje ita nikad ne treba ometati“.
Inae, nakon to su fanfare oznaile poetak sveanog otvaranja, glumica Duanka Stojanovi, kao i 6 mladih glumaca Studija Labaratorije za izvoake umetnosti FDU, bili su na sceni dok se Halom razlegao glas Crnjanskog koji recituje prvi stih poeme „Lament nad Beogradom“.
Svaki neparni stih poeme izgovarao je sa zvunika Crnjanski, a svaki parni – est mladih glumica i Stojanovieva.
Ovim omaem Crnjanskom za koga je Andri kazao da „svi smo mi vremenom postali pisci, samo je Crnjanski pisac po roenju“ obeleeno je 120 godina od njegovog roenja, koje proslavljamo ove godine, 26. oktobra.
