Valentina S. Topalović objavila je svoju drugu knjigu poezije pod nazivom “Džabe džez”. Promocija njene nove zbirke poezije organizovana je sinoć u beogradskom klubu “Prozor”.

O umetnici i njenom radu na promociji je govorio Nikola Drobnjaković, glavni urednik izdavačke kuće Bernar , dok je stihove čitala Nađa Parandilović. Svirao je muzički duo, gitara i vokal “Lili pop”.
Valentininu novu zbirku poezije ilustrovao je Dragan Nešić, profesor fizike i slikar iz Priboja.

Sa promocije u klubu Prozor

Jedna pesma iz zbirke:

DOŠLA SAM U BAR
I PILA MNOGO DžINA
Imam jednog čoveka i on
Nije moj
Svaka se bol do ponoći
Meko prima
Ali kad srce otkuca mrak
Frak duša spusti na šank
Kreće plima
Natoči mi, mili, kul džez
Do dna
Nikada nas nije stezao mrak
Nego tek žuljala istina
Čovečanstvo u lancima
Okovi po prstima
Okovi na kapcima
Oni koje raskidamo
A najviše oni
Koje zvučno sanjamo
Umorna sam u čaši
Slobodna u pustinji
Zri ponoć od dima
Ne bojim se suša, mili
Tvoja usta
Pevaju Misisipi.

Poezija Valentine S. Topalović zrači mladošću, a nosi u sebi tonove pesničkog bića koje je već zašlo u duboke lavirinte misaonosti otkane na razboju stvarnosti onako kako je vide mladi, svakako različito od starijih, jer svet je samo naša lična predstava. Svakoga posmatra subjektivno, kao biće za sebe, što daje uvek drugačiju i različitu sliku od objektivnog sveta, kao bića po sebi. U tom lavirintu Valentina je “slobodna u pustinji” da tumači svet na svoj, mladalački način, dok oni drugi talože “novac i bore u svoje oble zablude”. Njena dilema je da li smo “uzrok i posledica tišina ili gustog zvuka što se niz grlo sliva”. Od pevanja o Misisipiju, preko bubnjeva Nju Orleansa ona stiže, kroz modernu leksiku, do iskaza koji se od pojedinačnog uzdiže do univerzalnog plana. Sa Valentinom S. Topalović naša poezija ima budućnost.

Iz obrazloženja žirija nagrade „Dragomir Brajković“ za poeziju mladih